Bibla dhe Kurani Studime Komperative
Neki hrišćani veruju u postojanje tri boga: Oca, Sina i Duha Svetoga i veruju da je svaki od njih potpun i zaseban bog, nezavistan od ostala dva. Ovakvo svoje verovanje u trojstvo oni obašnjavaju tvrdnjom da Bog voli da bude voljen. Pošto ljubav podrazumeva voljenog, on je predstavljen u Bogu Sinu (Mesiji, Isusu, sinu Marijinom). Ali, pošto uzajamna ljubav između dvoje neminovno podrazumeva i plod te ljubavi, on je predstavljen u Duhu Svetom. Tako su, po njihovom verovanju, sva trojica bogovi.
Međutim, ovakvo učenje je u suprotnosti sa tekstom Starog zaveta koji uči da je Bog jedan, a hrišćani ga prihvataju kao svoju knjigu. Oni onda kažu: „Verovanje u trojstvo sadržava i verovanje u jednog Boga”, ili „Trojstvo je sadržano i u verovanju u jednog Boga,” ili „Verovanje u jednog Boga je sadržano u trojstvu”. Ovakvoj igri reči pribegavaju radi toga da bi pomirili tekst Starog zaveta sa učenjem Jevanđelja čije knjige smatraju Mesijinim nadahnućem njihovim sastavljačima.
Prvi Bog (Otac) je osnova, drugi Bog (Sin), samim tim što mu je Sin, je njegov ogranak, i treći Duh Sveti je posledica. A sada ćemo ovo njihovo učenje malo analizirati i videti kako ga sami hrišćani obrazlažu: Hrišćani kažu da su Otac, Sin i Duh Sveti bogovi i da je svaki od njih potpun i nezavisan od drugog. Svaki od njih ima zasebnu bit koja ga čini nezavisnim od druge dvojice. Kao takve nazivaju ih „Trima božanskim osobama” (Tri hipostaze) po izvornom značenju grčke reči „Akanim” (samostalna i nezavisna osoba). Prema tome, besmislene su njihove reči kad kažu da su „trojica postali jednim”, ili da je „jedan postao trojica” kad je svaki od njih nezavisan od drugog. Pošto iz škripca u koji su sami zapali nikako ne mogu da nađu izlaza, onda kažu da to predstavlja više tajne verovanja i da ih kao takve treba prihvatiti, jer su ih kao takve i oni preuzeli od svojih očeva i dedova. Drugačije rečeno, to znači da oni oponašaju svoje pretke. Na osnovu toga ispada da Bog, Sin i Duh Sveti nisu potpuni bogovi, jer i jedan i drugi svoje poreklo vode od nekog trećeg. Po njima, Bog Sin svoje postojanje vodi od Boga Oca. Duh Sveti takođe svoje postojanje ne vodi od sebe samog, nego od nekog drugog. Sami hrišćani se ne slažu oko toga od koga tačno Duh Sveti vodi svoje postojanje, da li samo od Boga Oca, ili i od Boga Oca i Boga Sina, zajedno.
Njihova tvrdnja da Sin i Duh Sveti poseduju Božije osobine povlači za sobom konstataciju da su i jedan i drugi nepotpuni bogovi. Sin samim tim što je Sin, nije star koliko i otac i morao je doći posle njega, pa prema tome mora biti mlađi od njega. To što tvrde da je Sin star koliko i Otac je najobičnija glupost, jer kako Sin može biti rođen od Oca, kako oni tvrde, a da opet Sin bude star koliko i Otac i u tom pogledu jednak njemu?!
Isti se problem nameće i oko Duha Svetog. Ni on ne može biti star koliko i Otac, nego od njega mora biti mlađi, a ako je mlađi, on nije oduvek, nego je postao. Ako tome dodamo njihovu uzajamnu potrebu jednog za drugim i nemogućnost njihovog samopostojanja, onda im nedostaje osobina boga, jer Sin za svoje postojanje treba Oca. Isto tako duh Sveti svoje postojanje vodi od Oca i Sina, ili samo Oca, u zavisnosti o kojoj je sekti i učenju u hrišćanstvu reč.
Ovde se nameće još jedno pitanje; „Ako su i Otac i Sin oduvek, zašto se uopšte jedan naziva Ocem, a drugi Sinom? Zašto stvar onda nije obrnuta?” Dakle, kako Bog Sin može biti potpun bog (pod Bogom Sinom misle na Isusa Mesiju, sina Marijinog) kad je sam sebi porekao posedovanje potpunog znanja, a jedino potpuno znanje dolikuje pravom Bogu, i kad je svojim učenicima rekao da tačno vreme Smaka sveta zna samo Bog i da to ne znaju čak ni anđeli?
A o danu tom i času niko ne zna, ni anđeli nebeski, do Otac moj sam. (Matej, 24:36)
Kako onda takav, sa nepotpunim znanjem, može biti bog? Pored toga on je negirao svoju moć:
“(15) I divljahu se Jevreji govoreći: Kako ovaj zna knjige, a nije se učio? (16) Tada im odgovori Isus i reče: Moja nauka nije moja, nego Onog koji me je poslao. (17) Ko hoće Njegovu volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga ili ja sam od sebe govorim.“ (Jovan, 7:15-17)
Sve ovo su nedostaci koji nisu svojstveni pravom Bogu. Sam Mesija je za sebe znao da nije Bog. Njegovo otvoreno priznanje o tome nalazi se u hrišćanskim svetim knjigama, o čemu ćemo govoriti nakon što izložimo temelje njihovog verovanja.
Hrišćanske dogme
Hrišćani smatraju da svako ko hoće da bude hrišćanin mora verovati u tri sledeće stvari:
1.Trojstvo, tj. postojanje tri boga; Oca, Sina i Duha Svetog, o čemu smo malo pre govorili i rekli da se pod Bogom Sinom misli na Mesiju, Isusa, sina Marijina.
2.Hrišćani veruju i uslovljavaju svakome onome ko želi da bude hrišćanin da mora otvoreno priznati svoje ubeđenje da je Mesija razapet, mučen i umro na krstu, da je to bilo iskupljenje od nasleđenog greha od Adama, oca čovečanstva, kada je okusio plod zabranjenog drveta i time se ogrešio prema Bogu koji mu je to drvo zabranio. Počinjeni greh je kolao u njegovoj krvi i telu, čak i nakon njegovog progona iz raja i spuštanja na Zemlju.
Pošto ni to nije bilo dovoljno kao kazna i otkup od greha, oni kažu (Hvaljen neka je Bog i vrlo visoko iznad onoga što oni govore) da je Bog dugo vremena (oko četiri hiljade godina) razmišljao kako da reši ovaj problem da li da Adamu oprosti, ili da ga kazni za počinjeni greh. Ako bi mu oprostio, pravda ne bi bila zadovoljena, a ona se može zadovoljiti samo na taj način da onaj ko je pogrešio bude kažnjen za svoj greh. Tako je došlo do sukoba između pravde sa jedne i milosti sa druge strane. Pošto se ove dve osobine nisu mogle pomiriti, na kraju ovog dugog perioda u kome je celo ovo vreme Bog (po njihovom verovanju) bio zbunjen, pronađeno je adekvatno rešenje, tako da je Svog Sina, Isusa Mesiju, poslao u ljudskom liku na raspeće kao otkup za greh. Oni dalje kažu da je to bilo jedino pravedno rešenje problema koji je stajao pred Bogom (Hvaljen neka je On i vrlo visoko iznad onoga što oni govore).
Hrišćani dalje objašnjavaju da otkup nije mogao biti izvršen od strane Adama, jer je bio nepokoran i neposlušan, niti od anđela i životinja, jer oni nisu krivi. Mudrost se sastoji u tome da je Bog umesto Adama, poslao svoga sina koji se lično žrtvovao za Adama i otkupio za njegov greh. Ovde se hrišćanima upućuje nekoliko pitanja: – Šta je bio njegov greh? U čemu se sastoji mudrost da Bog žrtvuje svoga Sina, umesto da oprosti greh i da se smiluje onome ko ga je počinio? I na kraju, kakav je smisao i uloga milosti? Ukratko rečeno, verovanje u Mesijino raspeće je jedna od osnovnih postavki hrišćanskog učenja.
3.Treći kredo hrišćanskog učenja je da će Mesija biti taj koji će, umesto Oca, kažnjavati ljude.
Ne boj se, ja sam Prvi i Poslednji i Živi: i bejah mrtav i evo sam živ va vek veka, amin. I imam ključeve od pakla i od smrti. (Otkrivenje, 1:17-18)
Hrišćani to objašnjavaju na sledeći način: Isus Mesija je, nakon raspeća, smrti na krstu i zakopavanja u grob, vaskrsnuo iz mrtvih i nakon toga požurio u pakao da otuda izvede ranije proroke i njihove narode, jer su tamo dospeli zato što nisu verovali u njega i njegovo raspeće itd. Tamo im se on predstavio i upoznao ih ko je i šta je on. One koji su mu poverovali, izveo je iz pakla, a one koji nisu mogli poverovati da se on pojavio na Zemlji, ostavio je u paklu. On se, zatim, nakon povratka iz pakla i prikazivanja nekim svojim sledbenicima na Zemlji popeo na nebo i seo sa desne strane svoga Oca da bi vladao celokupnim stvorenim svetom. Ovo je poznato kao Isusovo Vaznasenje.
Ovo bi bila tri kreda hrišćanskog verovanja. Oni su temelji njihove vere. Na ovo se nadovezuju tri, ili četiri druge stvari koje se nazivaju verskim obredima, ili znacima da je onaj ko ih obavlja, hrišćanin. One dolaze odmah iza verovanja, jer je verovanje u tri stvari, koje smo ranije opisali, od temelja vere. Obredi dolaze odmah iza njih.
Neosnovanost tvrdnje da je u trojstvu sadržan monoteizam
Hrišćani kažu: „Trojstvo znači tri imena za jednog Gospodara, jednog Boga i jednog Tvorca. Onaj koji se naziva ovim imenima bio je i ostao živi, koji govori tj. odlikuje se postojanjem, govorom i životom.” Bit je ovde – Bog Otac koji je ishodište ostale dvojice, govor Bog Sin koji iz njega proizilazi, kao što govor proizilazi iz razuma, dok je život Duh Sveti. Na ovakvo shvatanje treba odgovoriti sa više aspekata:
- Imena Uzvišenog Boga su mnogobrojna i višeznačna. On je:
On je Bog – nema drugog boga osim Njega – On je poznavalac nevidljivog i vidljivog sveta, On je Milostiv, Samilosni! On je Bog – nema drugog boga osim Njega, Vladar, Sveti, Onaj koji je bez nedostataka, Onaj koji svakog obezbeđuje, Onaj koji nad svim bdi, Silni, Uzvišeni, Gordi, Hvaljen neka je Bog, On je vrlo visoko iznad onih koje smatraju Njemu ravnim! On je Bog, Tvorac, Onaj koji iz ničega stvara, Onaj koji svemu daje oblik, On ima najlepša imena. Njega hvale oni na nebesima i na Zemlji, On je Silni i Mudri. (Kur’an, El-Hašr, 22-24)
Ako Bog ima mnogo svojih ličnih imena, kao što su ‘Silni’, ‘Moćni’ i sl. njihovo svođenje na samo tri imena je velika zabluda. Ma šta se pod ovim ograničavanjem na samo tri imena smatralo, nepobitna je činjenica da ispuštanje ostalih predstavlja veliku grešku i zabludu.
- Njihova tvrdnja da su od Boga Oca nastala druga dvojica i da je Bog Sin, reč proizišla iz njega, te da se reč izrodila iz razuma je bez ikakve osnove, jer su svojstva savršenstva nužno vezana jedino za bit Uzvišenog Gospodara. On je oduvek i zauvek Živ, Znan, Moćan, jer nije postao živ nakon što je bio mrtav, niti znan nakon što je bio neznan.
3.Oni tvrde da Bog Sin potiče od Boga Oca. Ako time žele reći da je to njegova nužna osobina (svojstvo), onda je i život nužna Božija osobina. Iz toga proizilazi da je Duh Sveti njegov drugi sin. Ako, pak, žele reći da je tu osobinu stekao nakon što je nije imao, to povlači drugu konstataciju da je postao znan nakon što to nije bio, što je neistina i neverstvo, jer bi se to odnosilo i na njegov život i značilo da je postao živ nakon što je bio mrtav.
- Nazivanje Božijeg života Duhom Svetim je nešto o čemu, na taj način, ne govori nijedna objavljena knjiga Božija. Nazivanje Božijeg života Duhom Svetim je plod njihovog izmišljanja i iskrivljavanja istine.
- Oni tvrde da je reč tj. znanje nešto što je neodvojivo od Mesije. Ako oni u Mesiji vide sveznajuću bit Božiju koja govori, onda je i Mesija Bog Otac i to bi značilo da je Mesija istovremeno Bog Otac, Bog Sin i Duh Sveti, a to je, čak i po njima kao i po ostalim ljudima, zabluda i neverstvo.
- Znanje je svojstvo, a svojstvo ne stvara i ne opskrbljuje. Sam Mesija, po jednoglasnom mišljenju razumnih ljudi, ne počiva samo na svojstvu. On je po njima tvorac nebesa i zemlje i kao takav ne može počivati samo na svojstvu. Bog koji se obožava je Živi, Sveznajući i Svemoćni. On nije samo život, znanje i govor. Ako bi neko molio rečima: „Živote Božiji, znanje Božije, govore Božiji, oprosti mi, smiluj mi se i uputi me!”, to bi za normalan razum bilo besmisleno. Zato nije dozvoljeno pripadniku nijedne vere da se obrati Starom zavetu, Jevanđelju ili nekoj drugoj nebeskoj knjizi, za koju se veruje da je Božija objava, da kaže: „Oprosti mi, ili smiluj mi se!” Vi se ipak Mesiji, koji je po vašem verovanju tvorac, obraćate i molite: „Oprosti nam i smiluj nam se!” Čak i u slučaju da je on Božije znanje i govor, ne može se smatrati bogom, predmetom obožavanja, a kamoli u slučaju kad on nije ni Božije znanje ni govor, nego stvorenje stvoreno Božijim rečima: „Budi, pa je bio!
Šta se podrazumeva pod Duhom Svetim?
Pod Duhom Svetim se podrazumeva Gavrilo, anđeo preko koga Bog dostavlja svoju Objavu verovesnicima. To što hrišćani tvrde da je on Bog, jedan od Tri hipostaze, nije tačno. Kad mi, misleći na Mesiju, uz Reč Bog dodajemo reč „Ruh” (Duh) kao u primerima „Ruhullahi” ili „Ruhun minhu”, mi ni u kom slučaju Mesiju ne smatramo bogom, jer isto tako kažemo: „Nakatullahi” (Božija kamila), „Bejtullahi” (Božija kuća) ili „Ibadullahi” (Božiji robovi). Dodavanje ovih reči uz vlastito Božije ime Allah je iz počasti i poštovanja. Bog na više mesta u Kur’anu spominje Gavrilovu pomoć Isusu, sinu Marijinom, a u jednom od njih, u poglavlju Al-Bekara, kaže:
I mi smo Mojsiju knjigu dali i posle njega smo jednog za drugim slali poslanike, a Isusu sinu Marijinom, očigledne dokaze dali i Gavrilom ga pomogli… (Kur’an, Al-Bekara, 87)
Kur’an je objavljen preko anđela Gavrila. O tome govore sledeće reči Uzvišenog:
Kada Mi jedan odlomak dokinemo drugim, – a Bog najbolje zna šta vam objavljujemo, – oni govore: „Ti samo izmišljaš!” A nije tako, nego većina njih ne zna. Reci: „Od Gospodara Tvoga objavljuje ga anđeo Gavrilo kao istinu. (Kur’an, En-Nahl, 101-102).
Na drugom mestu Uzvišeni kaže:
Donosi ga poverljivi Gavrilo, na srce tvoje da opominješ. (Kur’an, Dogovaranje, 193-194)
Prema tome Ruhu-l-Kudus ili Ruhu-l-Emin je anđeo Gavrilo preko koga je Bog dostavljao objavu – Kur’an. Buharija i Muslim prenose preko Ebu Hurejre da je u jednom hadisu (citatu) Božiji Poslanik, Muhammed, neka je na njega Božiji mir i spas, Hasanu ibn Sabitu, neka je Bog zadovoljan njim, rekao:
„Primi od mene, Bože, pomozi ga anđeom Gavrilom!” Muslim, kao i neki drugi prenosioci hadisa, u svom Sahihu bilježi da je Aiša, neka je Bog zadovoljan njome, rekla: „Čula sam da je Božiji Poslanik, neka je na njega Božiji mir i spas rekao Hasanu ibn Sabitu, neka je Bog sa njim zadovoljan:
‘Sve dok braniš Boga i Njegova Poslanika pomaže te Gavrilo.’“
Hasan ibn Sabit je jedan od muslimanskih pesnika koji je u svojim pesmama branio Boga i Njegova Poslanika, a ismevao idolopoklonike koji su u laž ugonili Muhammeda. U tome ga je Bog pomagao Gavrlom (Ruhu-l-Kudusom).
Svi muslimani na svetu znaju da Muhammed, neka je na njega Božiji mir i spas, Hasanu ibn Sabitu nije pripisao Božiju osobinu time što je rekao da ga Bog pomaže Gavrilom i da Božiju osobinu nije poistovetio sa ljudskom. Takav je slučaj bio i sa Mesijom. To priznaju i sledbenici Knjige (Ehlu-l-Kitab), jer znaju da su i drugi poslanici, poput Davida bili potpomagani Gavrilom.
Hrišćani veruju da su i apostoli potpomognuti Gavrilom. Ukratko, i muslimani, i hrišćani, i Jevreji se slažu da Mesija nije bio jedini koji je bio potpomognut Gavrilom, nego se tu ubrajaju i ostali poslanici, pa čak i drugi ljudi koji nisu bili poslanici.
Potpomaganje Gavrilom
To je opšte za sve koji pomažu poslanicima protiv idolopoklonika i sledbenika Knjige (Ehlu-l- Kitab) koji im se ne pokoravaju. Ni u Kur’anu ni u Jevanđelju, niti drugim nebeskim knjigama ne može se naći nikakav tekst koji bi potvrdio da je Duh Sveti kojim je potpomognut Mesija, Božije svojstvo ili život na kome on počiva. U njima se takođe ne može naći potvrda da Duh Sveti stvara ili daje opskrbu. Prema tome, Duh Sveti nije Bog niti neko od Njegovih svojstava. Staviše, nijedan verovesnik nije rekao da se neko od Božijih svojstava naziva Sinom ili Duhom Svetim. Kad hrišćani Mesijine reči: „Krstite ljude u ime Oca, Sina i Duha Svetog” tumače tako da je Sin svojstvo Božijeg znanja, a Duh Sveti svojstvo života, oni otvoreno potvaraju Mesiju za nešto što nije rekao. U njegovim rečima kao ni u rečima bilo kog Božijeg poslanika ne stoji da je Bog neko od svojih stvorenja ili neku svoju osobinu, nazvao sinom, niti je svoj život nazvao Duhom Svetim.
Šta znače Božije reči: “A mi smo udahnuli u nju život.”
Gornje reči dolaze u kontekstu priče o Mariji i Mesiji gde Bog kaže da je anđeo u nju udahnuo i da je tako zanela Isusa. Ovaj kur’anski odlomak u celosti glasi:
Mariju, kćer Amramovu, koja je nevinost sačuvala, a Mi smo udahnuli u nju život i ona je u reči Gospodara svoga i knjige Njegove verovala i od onih koji provode vreme u molitvi bila. (Kur’an, Zabrana, 12)
U drugom odlomku Uzvišeni kaže:
A i u onu koja je sačuvala devičanstvo svoje, u njoj život udahnusmo i nju i sina njena znamenjem svetovima učinismo. (Kur’an, Verovesnici, 91)
Hrišćani žele da ovim dokažu da je Mesija, došavši na svet kao rezultat Božijih reči „Min ruhina – duh od Mene”, Božiji Sin. Međutim, ovo nije tačno, jer Bog i za Adama u Kur’anu kaže: Ikad mu dam lik i u njega udahnem dušu, vi mu se poklonite! (El-Hid’r, 29.)
Već smo naveli da je to izraz počasti kao što se kaže ‘Bejtullah’ – Božija kuća, dakle ne misli se bukvalno na Božiju kuću.
Poredeći Mesiju sa Adamom, Bog kaže:
Isusov slučaj je u Boga isti kao i slučaj Adamov; od zemlje ga je stvorio, a zatim rekao: „Budi!” – i on bi. (Kur’an, Amramova porodica, 59)
Upotreba reči “Sin” i “Duh Sveti” kod hrišćana
Reči “Sin” i “Duh Sveti” kod hrišćana se koriste i za one koji se ne smatraju mesijom kao što su apostoli.
Apostoli prenose da je Mesija i njima rekao: „Bog je moj otac i vaš otac, moj Bog i vaš Bog.” Oni takođe tvrde da se Duh Sveti u njima utelovljuje. U Tori stoji da je Gospodar objavio Mojsiju:
„Idi faraonu i reci mu: Moj ti Gospodar kaže: Izrailj je moj sin prvenac. Pošalji ga neka Mene obožava. Ako odbiješ da pošalješ moga sina prvenca, ja ću ubiti tvoga prvorođenog sina.”
U Davidovim psalmima se kaže: „Ti si moj sin. Traži šta hoćeš ja ću ti dati.”
Jevanđelje kazuje da je Mesija rekao:
, Ja odlazim svome Ocu i vašem Ocu, svome Bogu i vašem Bogu.” On je rekao:
„Kada se molite recite: – Oče naš, koji si na nebu, neka je sveto tvoje ime…” itd.
Kršćani za svece tvrde da se u njima utelovljuje Duh Sveti, kao što se utelovio u Davidu i drugim poslanicima. Staviše, on se po njima utelovljuje i u svakom iskrenom verniku.
Odlomak iz knjige ‘Istina o hrišćanstvu kroz istoriju i verovanje’ autora Mustafe Šahina.
