Bibla dhe Kurani Studime Komperative
Bilo bi normalno očekivati da pisari jevanđelja, kad govore o biografiji Isusa, koga smatraju Bogom i Sinom Božijim, ne spominju nešto što se zove ‘Isusovo poreklo’, jer pravi Bog nema rodoslovlja. Ovako bar govori zdrav razum, istina i stvarnost. Zdrav razum, dakle, govori da Bog nije kao čovek, da se On ne može porediti sa svojim stvorenjima, te da On nije nikome i ničemu sličan. Istorijska stvarnost ne dopušta mogućnost da autentične knjige bilo koga verovesnika mogu govoriti o nečemu što se zove ‘Božije poreklo’. Ja ovde spominjem izraz ‘istorijska realnost’, ne zato što on ovde ima posebnu težinu, već da bi iscrpeli sve eventualne mogućnosti.
Dakle, logika (sud razuma) i istorijska stvarnost isključuju mogućnost da istinski Bog može imati svoje poreklo. Međutim, sa lažnim, izmišljenim bogovima, stvari ne moraju stajati ovako. Hoću reći da je kod njih upravo obrnuto, tj. imaju svoje poreklo, očeve, dedove itd. Ni ovo, takođe, nije van zdrave pameti i istorijske stvarnosti… Dakle, sa logikom i istorijskom realnošću se ne kosi da lažni bogovi poput Kisre, Cezara, Lata ili Hubela, mogu imati svoje očeve, dedove, porodice i sl. Sve ovo zdrav razum može prihvatiti, a istorijska stvarnost potvrditi. Tako kurejšijski prvaci dolaze i pitaju poslanika islama, Muhammeda, neka su blagoslov i mir nad njim: „Navedi nam rodoslovlje svoga Gospodara?” tj. reci nam njegovu lozu iz koje potiče. Postupili su ovako jer su ranije već bili navikli da svojim božanstvima daju rodoslovlje. Kakav je bio odgovor Poslanika, mir nad njim?
Božiji Poslanik, neka su blagoslov i mir nad njim, nije im lično odgovorio, nego je odgovor dao Uzvišeni Alah objavljujući Kur’an koji se čita i u njemu reči:
Reci: On je Alah (Bog) – Jedan! Alah je utočište svakom! Nije rodio i rođen nije, i niko Mu ravan nije! (Kur’an, Poglavlje: Iskrenost, 1-4)
Prema tome, Uzvišeni Bog nije nikoga rodio i nije rođen. Nema druga i niko Mu ravan nije. On je pravi i istinski Bog. Što se tiče lažnih bogova, sa njima stvari drugačije stoje. Njih je u Mesijino doba bilo veoma mnogo. Rimljani su imali mnogo lažnih bogova. Grci takođe. I jedni i drugi su u Mesijino doba bili na sceni svetske pozornice. Rimska vlast i država prostirala se, ne samo na prostorima Palestine, nego i u drugim krajevima Bliskog istoka. Čak je i Egipat ulazio u sastav prostranog Rimskog Carstva. Grčka kultura, filozofija, i pagansko učenje, sa svim onim što je ona sa sobom nosila, od jezika do baštine, nasleđene od Helena i stopljene u duhovne vrednosti Istoka, a naročito jevrejske verske sekte, bila je snažno prisutna u Palestini i van nje. Ovo se može reći i za Persiju koja je imala svoja božanstva svetla i mraka, Vavilon, Mesopotamiju i Egipat. Sve ove zemlje imale su svoja božanstva i paganska verska učenja o njima. Sastavljači jevanđelja svakako su bili upoznati sa svim ovim kretanjima i atmosferom koja je vladala u njihovom okruženju. Zasigurno se može tvrditi da su bili upoznati i sa rodoslovljem tamošnjih božanstava i najrazličitijih kultova. Zbog svega ovog, oni su, dok su pisali svoja jevanđelja i Mesijinu biografiju, bili pod snažnim uticajem sredine u kojoj su živeli i delovali.
U knjige koje su sastavljali uneli su mnogo natruha iz pomenutih paganskih učenja i običaja. Jedna od takvih stvari je bilo i Mesijino rodoslovlje. Normalno je očekivati da sastavljači jevanđelja, ukoliko Mesiju smatraju bogom, i ne potežu ovo pitanje. To što je navelo neke od njih (Mateja i Luku) da daju opis Mesijinog rodoslovlja, zapravo i nije ništa drugo do skriveno, potajno verovanje da je on samo čovek, a ne bog. Druga dvojica, Marko i Jovan uopšte ne govore o Mesijinom rodoslovlju. Međutim, ovde želimo naglasiti da su Matej i Luka, prilikom opisa Mesijinog rodoslovlja, napravili katastrofalne greške, koje govore da su bili ili totalno neupućeni u ono o čemu pišu, ili neodgovorni. Bez obzira o čemu se ovde radi, o nepoznavanju ili o neodgovornosti, može se reći da se to nije smelo dogoditi, pogotovo kad se radi o ovako važnim stvarima. Kad se govori o poreklu čoveka, bilo kog čoveka, mora biti precizno i odgovorno i bez ikakvih neslaganja. Tako se npr. kaže: „Taj i taj, sin toga i toga, unuk toga i toga itd. sve do poslednjeg pretka od koga se izvodi poreklo.” Međutim, Matej ili onaj koji je napisao Jevanđelje pod njegovim imenom, kao i Luka, ili onaj ko je pod njegovim imenom napisao Jevanđelje, nedopustivo se međusobno mnogo mimoilaze i protivreče kad govore o Mesijinom rodoslovlju. Šta svaki od njih o ovome kaže?
Matej započinje svoje Jevanđelje sledećim rečima:
(1) Pleme Isusa Hrista, sina Davida Avramovog sina.
(2) Avram rodi Isaka. A Isak rodi Jakova. A Jakov rodi Judu i braću njegovu.
Ovako nastavlja sve do pred kraj rodoslovlja, gde kaže:
(16) A Jakov rodi Josifa, muža Marije, koja rodi Isusa prozvanog Hrista.
Od Avrama do Davida je četrnaest kolena, od Davida do proterivanja u Vavilon četrnaest i od proterivanja u Vavilon do Mesije četrnaest kolena.
Međutim Luka na početku svog Jevanđelja izostavlja opis Mesijinog rodoslovlja i spominje ga tek u 3. poglavlju kod priča o Mariji. Nakon priče o njoj on govori o Isusovom krštenju od strane Jovana Krstitelja u reci Jordan, nakon čega je Isus počeo obznanjivati svoju misiju. Samo na ovom mestu Luka govori o njegovom rodoslovlju i kaže:
(23) I taj Isus imaše oko trideset godina kad poče; i beše, kao što se mišljaše, sin Josifa sina Ilijinog (24) Sina Matatovog, sina Levijevog, sina Melhijinog, sina Jenejevog, sina Josifovog…
On tako nastavlja sve do Avrama, mir nad njim. Poređenjem rodoslovlja koja navode Matej i Luka dolazi se do zaključka da su im se potkrale greške koje može uočiti i obični čitalac, bez ikakve prethodne upućenosti u ovu oblast. Rodoslovlje porekla po Lukinom jevanđelju ide preko Davidova sina Natana, za razliku od Mateja, po kome ono ide preko Davidova sina Solomona.
– Matej kaže da je Josif Drvodelja Jakovljev sin, dok Luka tvrdi da je on Helijev sin.
– Matej, dalje, kaže da su Mesijini preci od Davida pa do vavilonskog progonstva bili ugledni vladari, dok Luka kaže da nisu bili ni vladari ni poznati, izuzimajući Davida i Natana.
– Matej kaže da je Salatiel Jehonijev sin (jedan od predaka u lozi Mesijinog rodoslovlja), dok Luka kaže da je on Nerijev sin.
– Matej kaže da je Abijud Zerubebelov sin, dok Luka kaže da se on zvao Rezin.
Do ovakvih grešaka je došlo i pored toga što su imena Zerubebelovih sinova već bila napisana u Trinaestom poglavlju Prve knjige Letopisa gde među njegovim sinovima nema onih sa imenima Abijud i Rezin.
– Matej kaže da između Davida i Mesije ima šesnaest kolena, dok Luka kaže da je između njih dvojice četrdeset i jedno koleno.
Ostalo je da još kažemo da čovek čije su rodoslovlje dali, uopšte nije Mesija nego Josif Drvodelja. Ovo je jedna velika, ako ne i najveća greška, koju su napravili navodeći lozu Mesijinog rodoslovlja. Na početku je naglašeno da se daje rodoslovlje Mesije, a na kraju se uspostavilo da se, zapravo, radi o Josifu Drvodelji, Marijinom mužu. Zar neka greška može biti fatalnija od ove?
Nikakvo se opravdanje ne nalazi ni u tvrdnji da se na ovaj način željelo izbeći da se spomene Marijino ime, jer je navodno to bilo sramota. Kakva bi to bila sramota, kad su je svi Jevreji poznavali i u mnogo slučajeva optuživali za nemoral, jer je bez muža rodila Mesiju. Zar neka uvreda pominjanjem njenog imena, može biti teža od ove?!
Ko želi da se upozna sa još nekim detaljima i prigovorima, preporučujemo mu da pročita Prvu knjigu Letopisa, jednu od svetih jevrejskih knjiga koja je štampana u okviru Starog zaveta. Tamo se može naći još prigovora. Zbog gore navedenog jasno se vidi zbog čega se ni Matejeva ni Lukina verzija Mesijinog rodoslovlja, ne može prihvatiti kao ispravna, jer one jedna drugu isključuju. Dakle, ako bi se jedna uzela kao tačna, druga bi bila netačna.
Odlomak iz knjige ‘Istina o hrišćanstvu kroz istoriju i verovanje’ autora Mustafe Šahina.
