Bibla dhe Kurani Studime Komperative
Hrišćani kažu: „Isus je istinski Bog od istinskog Boga.” Ovakvu njihovu tvrdnju pobijaju same Isusove reči koje se nalaze u njihovim svetim knjigama. Spomenućemo samo neke:
- Obraćajući se Bogu on je rekao:
A ovo je život večni da poznaju Tebe jedinog istinitog Boga, i koga si poslao Isusa Hrista. (Jovan, 17:3)
- Isus je rekao:
Prva je zapovest od svih: Čuj Izrailju, Gospod je Bog naš Gospod jedini. (Marko, 12:29)
- Obraćajući se svojim učenicima Isus je rekao:
I ocem ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan Otac koji je na nebesima. Niti se zovite Učitelji; jer je u vas jedan učitelj Hristos. (Matej, 23:9-10)
- Obraćajući se Jevrejima Isus je rekao:
A sad gledate mene da ubijete, čoveka koji vam istinu kazah koju čuh od Boga: Tako Avraam nije činio. (Jovan 8:40)
- Obraćajući se jednom članu Velikog veća Isus je rekao:
A Isus reče mu: Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednog Boga. (Luka, 18:19)
Pored ovih postoji još mnogo tekstova slične sadržine. Sve navedene Isusove izjave su otvorene i jasno govore da postoji samo jedan istinski Bog, a da je on samo čovek i njegov poslanik upućen ljudima da ih upućuje, kao što je bio slučaj i sa ostalim poslanicima. Naveli smo samo nekoliko primera ovakvih tekstova, a njih je mnogo, i svi, kao što vidite, govore suprotno hrišćanskom učenju o božanstvenosti Isusa Hrista.
Jedna od glavnih zabluda koje se hrišćani drže i od nje ne odustaju je smatranje Isusa bogom, verovanje u Božije utelovljenje u njemu i sjedinjenje s njim. Ovakvo svoje učenje temelje na navodnim Isusovim rečima:
Ja i Otac jedno smo. (Jovan, 10:31)
Ako li tvorim, ako meni i ne verujete, delima mojim verujte, da poznate i verujete da je Otac u meni i ja u Njemu. (Jovan, 10:38)
Odgovor:
1) Ove izjave same po sebi ne znače ništa, jer (ako su verodostojne) su date u prenesenom značenju pa ih treba protumačiti, tim pre što se one kose sa nedvosmislenim Isusovim izjavama i priznanjem da je on samo čovek poslan od Boga i ništa više. Očito je da Onaj ko šalje i onaj ko se šalje nisu jedno te isto. Poistovećivanje ova dva pojma je apsurd i nespojivo sa zdravim razumom.
Prema tome, Isus je telo, a telo je sastavljeni spoj elemenata. Elementi su pre sastavljanja bili rastavljeni i morao ih je neko sastaviti. Za sastavljanje je, dakle, bio potreban sastavljač, a onaj kome je neko potreban, apsolutno nikada ne može biti Bog.
Što se tiče utelovljenja i sjedinjenja oni su nemogući u odnosu na bit Tvorca (neka su uzvišena Njegova imena), jer kad bi mu bilo potrebno utelovljenje u nečem ili nekom, to bi značilo njegov nedostatak, a onaj kome nešto nedostaje, kao što smo već rekli, ne može biti Bog.
S druge strane, da se sjedinio s nečim, to bi mu bilo slično, a ono što je slično, nije kao i ono što je isto. Drugim rečima, ono što je stvoreno ne može biti Stvoritelj (Bog). Očito se ovde radi samo o jednom vidu poistovećivanja, i to u pogledu pokornosti, tj. ko se pokorava Isusu pokorava se i Bogu, kako je i sam Isus u tom smislu rekao:
Jer sam Otac ima ljubav k vama kao što vi imaste ljubav k meni, i verovaste da ja od Boga iziđoh. (Jovan, 16:27)
Ovo treba shvatiti tako kao kad pošalješ dete da ti od nekoga nešto donese, a ovaj mu kaže: „Neka ti dođe otac!”, pa dete kaže: „Ja i otac smo jedno”, ili kad se nekome ko se voli kaže: „Ja i ti smo jedno.”
2) Ukoliko bi se uzelo u obzir samo bukvalno značenje reči, bez ulaska u njihovo stvarno značenje, onda bi se božanstvenost mogla pripisati i Isusovim učenicima, jer im je on rekao:
Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u meni i ja u Tebi; da i oni u nama jedno budu, da i svet veruje da si me Ti poslao. I slavu koju si mi dao ja dadoh njima, da budu jedno kao mi što smo jedno. Ja u njima i Ti u meni: da budu sasvim ujedno, i da pozna svet da si me Ti poslao i da si imao ljubav k njima kao i k meni što si ljubav imao. (Jovan, 17:21-23)
Ako bi se ove reči bukvalno shvatile, onda su Isus i učenici jednaki i ravnopravni. Jesu li prema tome i oni bogovi kao što je on Bog?
Druga njihova velika zabluda je ta što veruju da je Isus, zaista, Božiji Sin. Ovo svoje verovanje temelje na izrazima „Ljubljeni Sin” i „Jedini Sin”, upotrebljenim za Isusa na nekim mestima u jevanđelju.
1. Treba znati da se ovi i slični nazivi za Isusa koriste samo iz počasti i poštovanja prema njemu i ništa više. To se vidi iz njegovih reči:
Blago onima koji mir grade, jer će se sinovi Božji nazvati. (Matej, 5:9)
Jednom drugom prilikom Isus je svojim učenicima rekao:
Budite vi dakle savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski. (Matej, 5:48)
Iz gornjih citata vidimo da je Isus mirotvorce i one koji čvrsto veruju nazivao sinovima Božijim. Učinio je to iz počasti prema njima, kao što smo već rekli.
U samom jevanđelju se i za Adama kaže da je sin Božiji:
Sina Enosovog, sina Sitovog, sina Adamovog, sina Božijeg. (Luka, 3:38)
Adam po toj logici, ne samo da je ravnopravan Isusu, da se naziva ovim imenom, nego je i preči, s obzirom da je stvoren i bez oca i bez majke.
2. U Starom zavetu, u koji i hrišćani veruju, se kaže za Izrailja da je on sin Božiji, prvenac:
I reče Gospod Mojsiju: Kad otideš i vratiš se u Misir, gledaj da učiniš pred Faraonom sva čudesa koja ti metnuh u ruku: a ja ću učiniti da mu otvrdne srce i ne pusti narod. A ti ćeš reći Faraonu: Ovako kaže Gospod: Izrailj je sin moj, prvenac moj. (Izlazak, 4:22-23)
U Starom zavetu se i za Davida kaže da je Božiji sin, prvenac:
On će me zvati: Ti si Otac moj, Bog moj i grad spasenja mog. I ja ću ga učiniti prvencem, višim od careva zemaljskih. (Psalmi 89, 26-27)
Stari zavet i Jefrema naziva Božijim sinom, prvencem:
Ići će plačući, i s molitvama ću ih dovesti natrag; vodiću ih pokraj potoka pravim putem, na kome se neće spoticati; jer sam Otac Izrailju, i Jefrem je prvenac moj. (Jeremija, 31:9)
Pošto sin prvenac može biti samo jedan, a ovaj se naziv koristi za više njih, to se mora shvatiti kao počast i uvažavanje onoga kome se ovaj naziv daje. Na osnovu ovoga može se zaključiti da se pod pojmom „Otac” misli na Boga, a pod pojmom „sin” na dobrog čoveka. Sam Isus je jednom prilikom obraćajući se svojim učenicima rekao:
Reče joj Isus: Ne dohvataj se do mene, jer se još ne vratih k Ocu svom; nego idi k braći mojoj, i kaži im: Vraćam se k Ocu svom i Ocu vašem, i Bogu svom i Bogu vašem. (Jovan, 20:17)
Zar ovde sam Isus reč „Otac” nije protumačio kao „Bog” i poistovetio sebe sa svojim učenicima. Ako je tako, jesu li onda i učenici kao i on bogovi? Ili je ovaj naziv samo iz počasti prema njima?
Treća njihova velika zabluda je što Jovanove reči na početku njegovog Jevanđelja bukvalno shvataju. U njemu, naime, stoji:
U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. (Jovan, 1:1)
I reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine; i videsmo slavu Njegovu, slavu, kao Jedinorodnoga od Oca. (Jovan, 1:14)
Naš odgovor na ovu zabludu:
Ako bi se gornji citati shvatili u bukvalnom (vanjskom) značenju da je „Reč”, zaista, Bog i tome dodali dalji tekst ‘I reč postade telo’, to bi bilo apsurdno. Bog nije nikome i ničemu sličan i nije mu svojstveno nikakvo nesavršenstvo. Bukvalnim shvatanjem da je Bog postao telom znači Bogu pripisati promenu stanja, a sve što se menja je postalo i kao takvo ne može biti Bog. Ako bi se „Reč” poistovetila sa Bogom i na taj način protumačili navedeni citati, kako to čini Jovan, citat bi glasio: „U početku beše Bog, i Bog beše u Boga i Bog beše Bog.” To bi bio apsurd i ne bi imalo nikakvog smisla.
Još nešto: U ovim citatima, na kraju krajeva, Isus se doslovno nigde i ne spominje. Odakle im onda takav zaključak!
Primeri obožavanja ljudi
Ljudi su, gotovo u svim vremenima, obožavali svoje vladare i vođe i smatrali ih svetim. To su činili sa Budom u Indiji, mudracem Konfučijem u Kini, Zaratustrom u Persiji, Prometejom u Grčkoj i hiljadama njima sličnim u raznim krajevima i vremenima. Tako je npr. svet Pavla i Varnavu proglasio svecima i smatrao ih bogovima zato što je Pavle izlečio hroma čoveka u gradiću Listri.
Reče velikim glasom: Tebi govorim u ime Gospoda Isusa Hrista, ustani na svoje noge upravo. I skoči, i hođaše. A kad vide narod šta učini Pavle, podigoše glas svoj govoreći likaonski: Bogovi načiniše se kao ljudi, i siđoše k nama. I nazivahu Varnavu Jupiterom, a Pavla Merkurijem, jer on upravljaše rečju. A sveštenik Jupitera koji beše pred gradom njihovim dovede junce, i donese vence pred vrata, i s narodom htede da prinosi žrtvu. (Dela apostolska, 14:10-13).
Odlomak iz knjige ‘Istina o hrišćanstvu kroz istoriju i verovanje’ autora Mustafe Šahina.
