Bibla dhe Kurani Studime Komperative
Hrišćani bogolikost Isusa, neka je mir na njega, dokazuju nekim predajama iz Jevanđelja, od kojih je većina u Jovanovom Jevanđelju. U narednim redovima navodimo njihove dokaze i nivelišemo njihov pokušaj da ga tim dokazima dokažu:
Njihov prvi dokaz:
Oslovljavanje Isusa izrazom “Sin Božiji.“
– Jevanđelje naziva Adama sinom Božijim:
Sina Enosovog, sina Sitovog, sina Adamovog, sina Božijeg. (Luka, 3:38).
– Izrailj (Jakov) je u Tori nazvan sinom Božijim:
A ti ćeš reći Faraonu: Ovako kaže Gospod: Izrailj je sin moj, prvenac moj. (Knjiga izlaska, 4:22)
– Tora obične ljude opisuje kao sinove Božije:
Vi ste sinovi Gospoda Boga svog; nemojte se rezati niti brijati među očima za mrtvacem. (Ponovljeni zakon, 14:1)
Dobri ljudi i mirotvorci su opisani kao sinovi Božiji:
Blago onima koji mir grade, jer će se sinovi Božji nazvati. (Matej, 5:9)
A koji Ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božiji, koji veruju u ime Njegovo. Koji se ne rodiše od krvi, ni od volje telesne, ni od volje muževlje, nego od Boga. (Jovan, 1:12-13)
Pod nazivanjem ljudi decom od strane Boga, ovde se misli na Njegovu ljubav prema njima. Na to upućuju i sledeće reči:
Duh je Gospodnji na meni; zato me pomaza da javim jevanđelje siromasima; posla me da iscelim skrušene u srcu; da propovedim zarobljenima da će se otpustiti, i slepima da će progledati; da otpustim sužnje. (Luka, 4:18)
Ovaj citat preuzet je iz Starog zaveta:
Duh je Gospoda Boga na meni, jer me Gospod pomaza da javljam dobre glasove krotkima, posla me da zavijem ranjene u srcu, da oglasim zarobljenima slobodu i sužnjima da će im se otvoriti tamnica. (Isaija, 61:1)
Mi im kažemo: Uzvišeni Bog niti je jeo, niti jede, niti je pio, niti pije, niti je spavao, niti spava, niti je rodio, niti rađa, niti Ga je ko vidio, niti će Ga videti, osim u Raju.
U Mojsijevu zakonu stoji:
I reče: Ali nećeš moći videti lice moje, jer ne može čovek mene videti i ostati živ. (Izlazak, 33:20)
Na drugom se mestu kaže:
Da, ti si Bog, koji se kriješ, Bog Izrailjev, Spasitelj. (Isaija, 45:15)
Ne znaš li? Nisi li čuo da Bog večni Gospod, koji je stvorio krajeve zemaljske, ne sustaje niti se utruđuje? Razumu Njegovom nema mere. (Isaija, 40:28)
Isus je u više prilika izjavio da on nije došao da menja Toru. Na osnovu njegovog priznanja sve što se nalazi u Tori je obavezujuće za hrišćane.
Petrovo svedočanstvo
Petar koji zauzima istaknuto mesto među Mesijinim učenicima, jednom je prilikom, obraćajući se Jevrejima rekao:
Ljudi Izrailjci! Poslušajte reči ove: Isusa Nazarećanina, čoveka od Boga potvrđenog među vama silama i čudesima i znacima koje učini Bog preko Njega među vama, kao što i sami znate. (Dela apostolska, 2:22)
Očito je da se Petar ovim govorom obraćao Jevrejima pozivajući ih u hrišćanstvo. Da je učenje o Trojstvu i utelovljenju Boga u liku Isusa bilo osnova hrišćanske vere, Petar bi reči: ‘čoveka od Boga potvrđenog’ sigurno drugačije formulisao, a ne na ovaj način iz kojeg se jasno vidi da je Bog subjekt, a Isus objekat radnje.
Dakle ovaj njihov dokaz je nevažeći iz dva razloga:
Prvi razlog:
Korišćenje izraza “Sin Božiji” za Isusa je oprečan izrazu “Sin čovečiji”, kao i izrazu “Sin Davida” kojima se oslovljava Isus, neka je mir na njega.
Pogledaj izraz “Sin čovečiji” kojim se on oslovljava u Matejevom Jevanđelju: (8:20; 9:6; 16:13,27; 17:9,12,22; 18:11; 19:28; 20:18,28; 24:27; 26:24,45,64); zatim izraz “Sin Davida”, takođe, u Matejevom Jevanđelju: (9:27; 12:23; 15:22; 20:30,31; 21:9,15; 22:42), kao i u Jevanđelju po Marku: (10:47,48), i Jevanđelju po Luki: (18:38,39).
Isto tako Isusova geneologija (rodoslovlje) koja se veže za Davida, a zatim za Jakova sina Isaka sina Avrama, neka je na sve njih mir i spas, a koja se navodi u Matejevom (1:1-17), i Lukinom Jevanđelju (3:23-34), jasno govori da Isus, neka je mir na njega, vodi poreklo od pomenutih verovesnika koji su potomci čoveka (Adama), kao i to da je on sin ljudskog bića, a jasno je da sin ljudskog bića može biti samo čovek, a nikako Sin Boga.
Drugi razlog:
Reč “sin” u njihovom govoru “Sin Božiji” ne može imati svoje stvarno značenje, jer je pravo značenje reči ”sin”, u svim jezicima sveta, onaj koji se rodio od dva roditelja, a to je u slučaju Isusa nemoguće. To znači da se u tom izrazu radi o metafori, čije je značenje: „dobar i čestit čovek“.
Dokaz tom metaforičkom značenju su reči vojskovođe, navedene u Markovom i Lukinom Jevanđelju. Jevanđelje po Marku (15:39) beleži:
„(39) A kad vide kapetan koji stajaše prema Njemu da s takvom vikom izdahnu, reče: Zaista čovek ovaj Sin Božji beše.“
A u Lukinom Jevanđelju (23:47) se kaže ovako:
„A kad vide kapetan šta bi, stade hvaliti Boga govoreći: Zaista ovaj čovek beše pravednik.“
Tako je kod Luke reč “pravednik” zamenila Markov izraz “Sin Božiji”. Iako se zanemari to što se protivrečje između ova dva izraza desilo zbog kontinuiranog iskrivljivanja Jevanđelja, s ciljem da se dokaže bogolikost Isusa, i ako se pretpostavi da su oba ispravna, i u njima postoji dokaz da je, pravednog i dobrog čoveka, dopušteno osloviti sa „Sin Božiji!“ Tim pre što je kapetan već na dva mesta za Isusa rekao da je čovek.
U Jevanđeljima se, mimo Isusa, neka je mir na njega, izrazom “Sin Božiji” oslovljavaju i mnogi drugi dobri ljudi, kao što se počinioc zla naziva “sinom sotone”.
U Matejevom Jevanđelju (5:9, 44, 45) se kaže:
„(9) Blago onima koji mir grade, jer će se sinovi Božji nazvati; (44) A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone; (45) Da budete sinovi Oca svog koji je na nebesima; jer On zapoveda svom suncu, pa obasjava i zle i dobre, i da je dažd pravednima i nepravednima.“
I tako je, prema prethodnoj rečenici, Isus, neka je mir na njega, miroljubive i dobre nazvao „sinovima Božijima“ i Boga oslovio sa “Otac”.
Navodimo neke delove razgovora između Isusa, neka je na njega mir, i jevreja, zabeležene u Jovanovom Jevanđelju (8:41,42,44):
„(41) Vi činite dela oca svog. Tada Mu rekoše: Mi nismo rođeni od kurvarstva: jednog Oca imamo, Boga. (42) A Isus im reče: Kad bi Bog bio vaš Otac, ljubili biste mene; jer ja od Boga iziđoh i dođoh; jer ne dođoh sam od sebe, nego me On posla. (44) Vaš je otac đavo; i slasti oca svog hoćete da činite: on je krvnik ljudski od početka, i ne stoji na istini; jer nema istine u njemu; kad govori laž, svoje govori: jer je laža i otac laži.“
Jevreji tvrde da su sinovi Božiji, tj. dobri i Bogu pokorni, a Isus, neka je na njega mir, im uzvraća da su lažci i đavolu odani i da su njegovi sinovi; a on je samo lažac i otac lažova. A otac im, u doslovnom smislu reči, bez sumnje, nije ni Bog ni đavo. Zato se mora prihvatiti metaforičko značenje tih izraza. Nužnost ovakvog razumevanja potvrđuju mnogobrojni odlomci. U njih spadaju i sledeći odlomci iz:
- Prve Jovanove Poslanice:
„(8) Koji tvori greh od đavola je, jer đavo greši od početka. Zato se javi Sin Božji da raskopa dela đavolja. (9) Koji je god rođen od Boga ne čini greha, jer Njegovo seme stoji u njemu, i ne može grešiti, jer je rođen od Boga. (10) Po tome se poznaju deca Božija i deca đavolja: koji god ne tvori pravde, nije od Boga, i koji ne ljubi brata svog.“ (3:8,9,10).
„Ljubazni! Da ljubimo jedan drugog; jer je ljubav od Boga, i svaki koji ima ljubav od Boga je rođen, i poznaje Boga.“ (4:7)
„(1) Koji god veruje da je Isus Hristos, od Boga je rođen; i koji god ljubi Onog koji je rodio, ljubi i Onog koji je rođen od Njega. (2) Po tom znamo da ljubimo decu Božiju kad Boga ljubimo i Njegove zapovesti držimo.“ (5:1-2)
- Pavlove Poslanice Rimljanima (8:14):
„Jer koji se vladaju po duhu Božijem oni su sinovi Božiji.“
- Pavlove Poslanice Filibljanima (2:14-15):
„(14) Sve činite bez vike i premišljanja. (15) Da budete pravi i celi, deca Božja bez mane usred roda nevaljalog i pokvarenog, u kome svetlite kao videla na svetu.“
I, bez sumnje, niko od pomenutih u ovim citatima nije u doslovnom smislu reči dete Božije, pa je nužno prihvatiti figurativno značenje. U knjigama Starog zaveta se, u tom kontekstu pominje izraz “Sin Božiji”, a “Otac” sa značenjem Bog, na nebrojenim mestima:
U Jevanđelju po Luki (3:38) se za Adama, neka je mir na njega, kaže da je “Sin Božji”.
A u knjizi Izlazak (4:22) se Izrailj oslovljava sa „Božiji sin prvenac“ kao što se i David, neka je mir na njega, u Psalmima (89:26-27) oslovljava sa “prvenac”, a za Boga se kaže da je njegov „Otac“.
U Jeremiji (31:9) se Jefrem naziva “prvencem”, a za Boga se koristi izraz „Otac Izrailju“.
U Drugoj knjizi Samuilovoj (7:14), Solomun, neka je mir na njega, je nazvan “Sin Božiji”, a za Boga je upotrebljen izraz „njegov Otac“.
I kada bi izraz “Sin Božiji” kojim se oslovljava Isus, neka je mir na njega, bio dokaz njegove bogolikosti, onda bi Adam, i Izrailj, Jefrem, David i Solomun, neka je mir na sve njih, polagali veće pravo na bogolikost od Isusa, jer su oni njegovi preci i sva trojica su oslovljeni sa “sin prvenac”.
Takođe se, na više mesta, za sve Izraelce koristi izraz “sinovi Božiji”. Pogledaj: Ponovljeni zakon (14:1 i 32:19); Isaija (1:2; 30:1 i 63:8); Osija (1:10).
U Ponovljenom zakonu (6:2 i 4) se pod izrazom “sinovi Božiji” misli na Adamove sinove.
U Isaiji (63:16 i 64:8) se za Boga kaže: “Otac svih Izraelaca”.
U Knjizi o Jovu (38:7) se kaže:
„Kad pevahu zajedno zvezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovahu.“
A u Psalmima (68:5):
„Otac je sirotama i sudija udovicama Bog u svetom stanu svom.“
U svim navedenim odlomcima je neophodno pribežište metaforičkom značenju. I niko od sledbenika Knjige ne tvrdi da se ti citati razumeju u bukvalnom smislu. I kao što je neosnovana i nedopuštena vera u bogolikost Adama, neka je mir na njega, i njegove dece, pa Jakova (Izrailj, Izrael), Jefrema, Davida, Solomuna, svih Izraelaca i svih jetima, tako je nedopušteno verovati u bogolikost Isusa samo s toga što je oslovljen nekim od izraza kojima se ne želi njihovo bukvalno značenje.
Njihov drugi dokaz:
Tvrdnja da je Isus, neka je mir na njega, od neba, a ne od ovog sveta, kao što je pomenuto u Jovanovom Jevanđelju (8:23):
„I reče im: Vi ste od nižih, ja sam od viših; vi ste od ovog sveta, ja nisam od ovog sveta.“
Oni, zbog ovih reči, umišljaju da je Isus, neka je na njega mir, Bog koji je sišao od Boga Oca koji nije od ovoga sveta.
Ovo tumačenje je neispravno i suprotno stvarnosti, jer je Isus, neka je mir na njega, doista bio od ovoga sveta. Na njihov komentar se odgovara dvojako:
Prvo:
Ovaj komentar se ne slaže ni s razumskim, niti jasnim tradicionalnim dokazima.
Drugo:
Iste reči je Isus, neka je mir na njega, rekao i za svoje učenike, u Jovanovom Jevanđelju (15:19):
„Kad biste bili od sveta, onda bi svet svoje ljubio; a kako niste od sveta, nego vas ja od sveta izbrah, zato mrzi na vas svet.“
“(14) Ja im dadoh reč Tvoju; i svet omrznu na njih, jer nisu od sveta, kao i ja što nisam od sveta. (16) Od sveta nisu, kao ni ja što nisam od sveta.” (17:14,16)
Isus neka je mir na njega, se u ovim redovima, izjednačuje sa svojim učenicima u nepripadanju ovom svetu.
Ako ovaj govor čini nužnim bogolikost Isusa, neka je mir na njega, kao što oni misle, onda i svi njegovi učenici moraju biti božanstva. Pošto hrišćani negiraju božansku prirodu njegovih učenika, to jasno potvrđuje neosnovanost ovog njihovog komentara. Tačno je to da Isus, neka je na njega mir, i njegovi učenici nisu bili od učenika niskog dunjalučkog sveta, nego su bili učenici onog drugog sveta (nakon smrti), jer su tragali za Božijim zadovoljstvom. Ova metafora je raširena u mnogim jezicima. Tako se za isposnike i dobre ljude kaže: “Oni, zaista, nisu od ovoga sveta”.
Njihov treći dokaz:
Tvrdnja da su Isus, neka je na njega mir, i “Otac” jedno.
Te Isusove reči se nalaze u Jevanđelju po Jovanu (10:30):
„Ja i Otac jedno smo.“
Ovaj govor, po njihovom mišljenju, ukazuje na Isusovo sjedinjenje s Bogom, što ga čini Bogom poput njega.
Ovo tumačenje je, takođe, neispravno iz dva razloga:
Prvi razlog:
Isus je, i po njihovom mišljenju, čovek sa dušom koja je u stanju da govori, ali on nije sjedinjen s Bogom u smislu njegove ljudskosti, nego kažu da je s Bogom sjedinjena njegova božanska, a ne ljudska priroda. Međutim, pošto oni pod imenom Isus, neka je mir na njega, podrazumevaju i njegovu božansku i ljudsku prirodu, pada njihov prethodni komentar.
Drugi razlog:
Sličan govor se odnosi i na apostole. U Jvanđelju po Jovanu (17:21-23) se kaže:
„(21) Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u meni i ja u Tebi; da i oni u nama jedno budu, da i svet veruje da si me Ti poslao. (22) I slavu koju si mi dao ja dadoh njima, da budu jedno kao mi što smo jedno. (23) Ja u njima i Ti u meni: da budu sasvim ujedno, i da pozna svet da si me Ti poslao i da si imao ljubav k njima kao i k meni što si ljubav imao.“
Navedene reči u ovim odlomcima govore o njegovom sjedinjenju s Bogom i njihovom međusobnom sjedinjenju. I kao što je jasno da njihovo međusobno sjedinjenje nije stvarno, tako je očito da i Isusovo sjedinjenje s Bogom nije stvarno. A ispravno značenje sjedinjenja u ovom slučaju je „pokoravanje odredbama Uzvišenog Boga i činjenje dobrih dela“. U tome se izjednačuju Isus, neka je mir na njega, njegovi učenici i svi vernici. Razlika je samo u snazi vere i njenoj slabosti. Isusova, neka je na njega mir, pokornost i savršenost u obožavanju Boga je, bez sumnje, veća od pokornosti njegovih učenika, a pod sjedinjenjem se ovde podrazumeva istovetnost njihovih želja i njihovog učenja. Oni su kao jedan u pokornosti Bogu i izvršavanju Njegovih naredbi i ljubavi prema Njemu. I kao što se ne misli na telesno sjedinjenje jednih s drugima ili s Isusom, isto se tako ne misli na sjedinjenje Isusa, neka je mir na njega, s Božijim bićem u doslovnom smislu.
Njihov četvrti dokaz:
Tvrdnja da je viđenje Isusa, neka je na njega mir, isto što i viđenje Boga, jer je on u Ocu, a Otac u njemu. U Jovanovom Jevanđelju (14:9-10) se kaže:
„(9) Isus mu reče: Toliko sam vreme s vama i nisi me poznao, Filipe? Koji vide mene, vide Oca; pa kako ti govoriš: Pokaži nam Oca? (10) Zar ne veruješ da sam ja u Ocu i Otac u meni? Reči koje vam ja govorim ne govorim od sebe; nego Otac koji stoji u meni On tvori dela.“
I ovaj govor je, prema njima, dokaz Isusove bogolikosti, jer je viđenje njega istovremeno i viđenje Boga koji opstoji u njemu.
I ovo je neosnovano zbog sledeće dve činjenice:
Prva činjenica:
Videti Boga na ovome svetu je nemoguće po slovu njihovih poslanica. Viđenje Isusa nije isto što i viđenje Boga. Oni viđenje komentarišu spoznajom. Spoznavanje Isusa, neka je mir na njega, u telesnom smislu, takođe, ne znači sjedinjenje. Tačno je jedino to, da onaj ko je video dela koja Isus, neka je mir na njega, radi isto je kao da je video i Božija dela, jer su se ona desila po Njegovom naređenju i Njegovoj volji.
Druga činjenica:
Isti govor se odnosi i na apostole. U Jovanovom Jevanđelju (14:20) se kaže:
„U onaj ćete vi dan doznati da sam ja u Ocu svom, i vi u meni, i ja u vama.“
U Jovanovom Jevanđelju (17:21) stoji:
„Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u meni i ja u Tebi; da i oni u nama jedno budu, da i svet veruje da si me Ti poslao.“
U Prvoj Pavlovoj poslanici Korinćanima (6:19) piše:
„Ili ne znate da su telesa vaša crkva Svetog Duha koji živi u vama, kog imate od Boga, i niste svoji?“
A u Drugoj Pavlovoj poslanici Korinćanima (6:16) piše:
Ili kako se udara crkva Božja s idolima? Jer ste vi crkve Boga Živoga, kao što reče Bog: Useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod.
U Pavlovoj poslanici Efescima (4:6) se kaže:
„Jedan Bog i Otac svih, koji je nad svima, i kroza sve, i u svima nama.“
Kada bi ove reči bile znak utelovljenja i potvrda Isusove, neka je na njega mir, bogolikosti, iz toga bi proizašlo da su svi njegovi učenici, svi Korićani i svi Efesci bogovi. Pravi komentar ovim citatima je: Pomenuto utelovljenje Boga u nekome; ili nečije utelovljenje u njemu; ili utelovljenje nekoga u Isusu; ili utelovljenje Isusa u njemu, znači pokoravenje naredbama njih dvojice. A upoznavanje Isusa i pokoravanje njemu, je na istom stupnju kao i upoznavanje Boga i pokoravanje Njemu, jer je Bog taj koji je poslao Isusa da dostavi Njegovu objavu.
Plemeniti čitaoče!
Znaj da je navođenje prethodnih citata s pretpostavkom da su ispravni; samo radi ukazivanja na nužnost dokazivanja neosnovanosti njihovih komentara u proglašavanju Isusa, neka je mir na njega, Bogom. Mi muslimani nikako ne verujemo da je ono što se navodi u Jevanđeljima Isusov govor ili govor njegovih učenika, jer se lancima prenosioca – svih njihovih knjiga pa i četiri Jevanđelja – zameo svaki trag.
Naše islamsko verovanje je da su Isus, neka je mir na njega, i njegovi učenici čisti od tih neverničkih ideologija.
Svedočimo da je samo Jedan Bog i da nema ortaka, da je Muhammed, neka su blagoslov i mir na njega, Njegov rob i poslanik, i da je Isus, neka je mir na njega, takođe, Božiji rob i poslanik, a Isusovi učenici su njegovi izaslanici.
Odlomak iz knjige ‘Trijumf istine’ – Rahmetullah Hindi
