Pogled na kršćanstvo i ukazivanje na njegovo pogrešno učenje

Biblija

Postoje dve celine (dva dela); Stari zavet i Novi zavet. U Novom zavetu Biblije nalazimo četiri dobro poznata Jevanđelja po Mateju, Marku, Luki i Jovanu. Ona su napisana između 70. i 115. godine nove ere, decenijama nakon Kristovog (Mesijinog) odlaska, i navodno se oslanjaju na tekstove koji su tada već bili izgubljeni. Jevanđelje po Marku je prvo Jevanđelje napisano u Rimu na grčkom jeziku, najmanje 40 godina nakon Isusovog (Isaovog) uzdignuća. Jevanđelja su sačinjena nakon što su se prvi Isusovi (Isaovi) sljedbenici podelili u nekoliko sekti. Pisci nisu osećali preveliku brižnost kada je u pitanju očuvanje originalnog teksta, pa je tu bilo dodavanja, oduzimanja i drugih vrsta iskrivljavanja teksta, jer je rukopis trebao da služi piščevim ličnim interesima. Godine 325. Jevanđelja po Marku, Mateju, Luki i Jovanu bila su uključena u glavni biblijski tekst, a Crkva odbacuje ostatak postojećih tekstova nazivajući ih jeretičkim.

Originalno Jevanđelje koje je objavljeno Isusu (Isi) i koje je pomenuto u Kur’anu kao i u savremenim Jevanđeljima danas ne postoji. Prvi zapisi o Isusovim izrekama koji su napravljeni ubrzo nakon njegovog uznesenja na nebesa bili su izgubljeni.

Jevanđelja su napisana između 70. i 115. godine posle Isusovog odlaska, i bila su zasnovana na izgubljenim dokumentima. Kao posledica, došlo je do slobodne manipulacije sadržajem. Nijedan od autora četiri Jevanđelja nije lično vidio Isusa niti je čuo njegov govor. Oni nisu bili očevici.

Jevanđelja su zapisana na grčkom jeziku, dok je Isus govorio aramejskim jezikom.

Savremena Jevanđelja i većina poslanica (pisama) nisu bila odabrana i legalizovana sve do sabora u Nikeji 325. godine. Ovaj sabor je prihvatio shvatanja i poglede manjine naspram većine koja je vjerovala u čisti monoteizam.

Velika većina Novog Zaveta sastavljena je na pisanjima Pavla i njegovih učenika. Pavle, koji nikada nije vidio Isusa niti je čuo njegov govor, u svojim početcima je bio jedan od najistaknutijih neprijatelja Isusove propovedi i službe.

Postoje velike nepodudarnosti na nekoliko mesta između rukopisa.

Jevanđelja četvrtog i petog veka, posmatrana u celini, zajedno sa poslanicama, sadrže mnoge greške i kontradikcije.

Novi Zavet, na kome se zasnivaju moderne kršćanske dokrine, pretrpeo je radikalne izmene i skoro svako novo izdanje je drugačije od prethodnih izdanja. Neke od promena koje su se sada sprovode su toliko korenite i bitne da udaraju na same temelje kršćanstva kao što je Trojstvo.

Reči koje se ne mogu naći u Bibliji su: Biblija, Kršćanstvo, Judaizam, Iskonski grijeh i Trojstvo.

Knjige Starog Zaveta (39)			Novi Zavet (27 knjiga)
#	Knjiga	Opis	#	Knjiga	Opis
1	Postanak	Pet Mojsijevih knjiga	1	Matej	Jevanđelja (kanonske knjige)
2	Izlazak		2	Marko
3	Levitski Zakonik		3	Luka
4	Brojevi		4	Jovan
5	Ponovljeni Zakon		5	Dela apostolska	Istorijske knjige
6	Isus Navin		6	Rimljanima	Pavlova pisma
7	Sudije	Istorijske knjige	7	1 Korićanima
8	Ruta		8	2 Korićanima
9	1 Samuelova		9	Galaćanima
10	2 Samuelova		10	Efežanima
11	1. Kraljevima		11	Filipljanima
12.	2. Kraljevima		12	Kološanima
13	1. Dnevnika		13	1 Solunjanima
14	2. Dnevnika		14	2 Solunjanima
15	Ezra		15	1 Timotiju
16	Nehemija		16	2 Timotiju
17	Jestira	Knjige mudrosti	17	Poslanica Titu
18	Jov		18	Poslanica Fi-lemonu
19	Psalmi		19	Poslanica Je-vrejima	Pisma koja nisu Pavlova
20	Poslovice		20	Jakovljeva po-slanica
21	Propovednik		21	1.Petrova po-slanica
22	Pesma nad pesmama		22	2.Petrova po-slanica

Lista knjiga iz Starog i Novog zaveta

23	Isaija		Bitni Poslanici	23	1.Jovanova Po-slanica	Pisma koja nisu Pavlova
24	Jeremija			24	2. Jovanova Po-slanica
25	Jeremijine tužba-lice			25	3. Jovanova Po-slanica
26	Jezekilj			26	Judina Posla-nica
27	Danilo			27	Otkrovenje Jovanovo- Apokalipsa	Proročansko
28		Osija	Dvanaest manjih Poslanika
29		Joil
30		Amos
31		Ovadija
32		Jona
33		Mihej
34		Naum
35		Avakum
36		Sofonija
37		Agej
38		Zaharija
39		Malahija

Sveti Pavle

Pavle je bio rodom iz Tarsa (grad u današnjoj Turskoj). Bio je inteligentna i obrazovana osoba, jevrej po poreklu, sa veoma dobrim poznavanjem grčke literature i ne-jevrejskih kultura. Pavle se snažno protivio Isusu tokom svog života, mučio je i ubijao mnoge njegove sljedbenike prema njegovom ličnom priznanju; putovao je u Damask kako bi učestvovao u hapšenju Isusovih sljedbenika i tada je iskusio vizionarski susret sa Isusom, koji je, kako je Pavle tvrdio, od njega zatražio da postane njegov propovednik. Umro je 94.godine nove ere.

Pavle je autor 13 od 27 knjiga koje čine Novi Zavet.
Uvek je vjerovao u Isusa iz svoje vizije – mističkog Isusa, a nije ga interesovao Isus koji je među svojim narodom živeo i propovedao svoje Jevanđelje.
On nije prisustvovao Isusovom raspeću.
On je gonio/ ubijao sljedbenike Isusa pre i nakon Isusovog uzdignuća.
Činio je sve od sebe kako bi udaljio kršćane od 10 zapovesti Starog zaveta.
Pavle nije učio Jevanđelje ni od jednog od Isusovih bliskih apostola ili sljedbenika.
Pavle nije bio jedan od učenika koje je Isus odabrao kao svoje apostole. On nikada nije sreo Isusa.
Pavle je propovedao svoju sopstvenu verziju kršćanstva koja je korenito bila drugačija od one koju je sam Isus podučavao, i drugačija od one verzije kršćanstva u koju su Isusovi izabrani apostoli vjerovali.
Ostvario je izuzetan uspeh među neznabošcima jer je koristio sva sredstva da ih pridobije.
On sam priznaje korišćenje laži i obmane.[1]
Postepeno je menjao Isusov status; zastupnik > sin Božiji > jednak Bogu > Bog
Njegova propoved dolazi iz njegovih ličnih ubeđenja.
Misionarstvo je sa jevreja skrenuo prema paganima.
Ukinuo je jevrejske obrede i prakse kako bi svoje sljedbenike učinio nezavisnim o jevrejima.
Nije imao nikakvu dokazanu vrstu božanske upute niti inspiracije.
Pavle je bio prekoravan i smatran prevrtljivom osobom.
Pavle je izmislio sledeće:

Uskrsnuće
Iskonski grijeh
Ukinuo je obrezivanje
Teorija Isusovog iskupljenja grijeha za celo čovečanstvo
Ukinuo je klanje životinja zbog mesa
Uveo je teoriju Trojstva
Uveo je rimsku nedelju kao neradni dan
Uveo je slavljenje praznika (25. decembar) kao Isusov rođendan
Uveo je proslavu „Uskrsa“

Isus Hrist je prorekao lažnog proroka: (Matej 7:15-23) „Čuvajte se od lažnih proroka, koji dolaze k vama u odelu ovčijem, a unutra su vuci grabljivi. Po rodovima njihovim poznaćete ih. Eda li se bere s trnja grožđe, ili s čička smokve?…“

Apostoli i učenici

Isus je odredio dvanaestoricu za svoje učenike i svi su bili jevreji. Učenici su pozivani; apostoli su bili poslati. Svi apostoli su učenici; svi učenici nisu i apostoli.

1 Simon	2 Andrija	3 Jakov Zevedejev	4 Jovan
5 Filip	6 Vartolomej	7 Toma	8 Matej
9 Jakov Alfejev	10 Levej / Tadej	11 Simon Kananit	12 Juda Iskariotski

Isus je utrošio dosta svog truda u pokušaju da svoje učenike obrazuje ali ga oni nisu najbolje razumeli jer je njihovo shvatanje bilo veoma slabo. Dakle Isus se nije upuštao u objašnjavanje stvari koje njegovi učenici nisu mogli da razumeju. Isus je postao tužan kada je osetio da njegovi učenici nisu najbolje razumeli njegovu poruku i misiju. Deluje tako kao da je Isus osećao da njegovi učenici neće biti u mogućnosti da prošire i da poduče ljude njegovom učenju nakon što on napusti ovaj svet.

Ličnost Isusa Hrista po Bibliji:

Merjemin sin

„A Isus im reče: „Kad podignete Sina čovečijeg, onda ćete doznati da sam ja, i da ništa sam od sebe ne činim, ….“ (Jovan 8:28)

„Jer je sin čovečiji došao je da nađe i spase šta je izgubljeno.“ (Luka 19:10)

Čovjek

A sad gledate mene da ubijete, čovjeka koji vam istinu kazah koju čuh od Boga.“ (Jovan 8: 40)

Poslanik (prorok)

„Ali danas i sutra i prekosutra trebam ići; jer prorok ne može poginuti izvan Jerusalima.“ (Luka 13:33)

Glasnik poslat od strane Boga

„Tada im odgovori Isus i reče: „Moja nauka nije moja, nego Onog koji me je poslao.“ (Jovan 7:16)

„Ko jedno ovakvo dete primi u ime moje, mene prima; a ko mene primi, ne prima mene nego Onog koji je mene poslao.“ (Marko 9:37)

Plač

„I u devetom satu povika Isus glasno govoreći: Eloi! Eloi! Lama savatani? Koje znači: Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio? (Marko 15:34)

Molitva

„A ujutru, vrlo rano ustavši, izađe i ode nasamo, i onde se moljaše Bogu.“ (Marko 1:35)

Glad

„I sutradan kad izađoše iz Vitanije, ogladne.“ (Marko 11:12)

Dodirljivost

„I reče Isus: Ko je to što se dotače mene? A kad se svi odgovarahu, reče Petar i koji behu s njim: Učitelju! Narod te opkolio i turka te, a ti kažeš: Ko je to što se dotače mene? A Isus reče: Neko se dotače mene; jer ja osetih silu koja izađe iz mene.“ (Luka 8:45-46)

San

„A kad iđahu oni On zaspa. I podiže se oluja na jezeru, i topljahu se, i behu u velikoj nevolji.“ (Luka 8:23)

Poslednji čas

„A o danu tom ili o času niko ne zna, ni anđeli koji su na nebesima, ni Sin, do Otac.“ (Marko 13:32)

Kušanje

„Tada Isusa odvede Duh u pustinju da Ga đavo kuša.“ (Matej 4:1)

Podčinjenost

„Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe; kako čujem onako sudim, i sud je moj pravedan; jer ne tražim volje svoje nego volju Oca koji mi je poslao.“ (Jovan 5:30)

Podučen

„A Isus im reče: Kad podignete sina čovečijeg, onda ćete doznati da sam ja, i da ništa sam od sebe ne činim; nego kako me nauči Otac moj onako govorim.“ (Jovan 8:28)

Jelo

„Dođe sin čovečiji, koji jede i pije, a oni kažu: Gle čovjeka izjelice i pijanice, druga carinicima i grešnicima. I opravdaše premudrost deca njena.“ (Matej 11:19)

Post

„I postivši se dana četrdeset i noći četrdeset, naposletku ogladne.“ (Matej 4:2)

Sluh

„I Otac koji me posla sam svedoči za mene. Ni glas Njegov kad čuste ni lice Njegovo ne videste.“ (Jovan 5:37)

Vid

„Koji sam ima besmrtnost, i živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti, kog niko od ljudi nije vidio, niti može videti, kome čast i država večna. Amin.“ (1 Timoteju 6:16)

Isusovo raspeće

Isusova smrt na krstu je osnovna i centralna doktrina kršćanstva. Po tom učenju Isus je morao da umre na krstu kako bi se razvila doktrina uskrsnuća a ljudska vrsta očistila od „iskonskog grijeha“ i njihovih sopstvenih grijeha. Kršćani vjeruju da je Isus umro i da je potom bio oživljen (uskrsao). Jevreji su tvrdili da su oni ubili Isusa na krstu i time su dokazivali da je njegova tvrdnja o poslanstvu bila lažna (mesijanska misija). Pavle je potom učio uskrsnuću i raspeću.

U Bibliji je zapisano da niko nije prisustvovao trenutku raspeća. Grobnica u kojoj je trebao da se nalazi Isus je potom pronađena prazna i zaključeno je da je on uskrsao jer su ga učenici i drugi svedoci videli živog nakon navodnog uskrsnuća.

Kršćanstvo > Isus je razapet na krstu kako bi čovečanstvo očistio od iskonskog grijeha i njihovih sopstvenih grijeha.

Judaizam > Isusova smrt na krstu bila je sigurni dokaz da je on bio lažni prorok i varalica.

Redosled događaja:

Dan	Vreme	Događaj
Petak, April 15, 30. n.e.	1:00-1:30	Sukob u vrtu i Isusovo hapšenje.
	1:30-3:00	Počinje Isusovo fizičko zlostavljanje i ponižavanje.
	3:00-5:00	Zatočenje u Kajafinoj palati.
	5:00-6:00	Odluka da se rimska vlada zamoli da ubije Isusa.
	6:00-7:00	Saslušanje ispred rimskog upravnika Pilata, koji kaže: „Ne vidim nikakvu krivicu kod ovog čovjeka.“
	7:00-7:30	Saslušanje pred Irodom Antipom, sinom Iroda Velikog, koji je imao nadležnost u Galileji. Isus je odbio da odgovori na bilo koje pitanje i Irod ga je ubrzo vratio Pilatu.
	7:30-8:30	Pilat je učestalo pokušavao da oslobodi Isusa ali su se jevrejske vođe stalno protivile tome. Pilat fizički potom zlostavlja Isusa želeći da time zadovolji jevrejske vođe. Međutim, jevreji zahtevaju da Isus bude razapet. Pilat se protivi ali na kraju izdaje naredbu da se Isus pogubi.
	8:30-9:00	Pilatovi vojnici vode Isusa na sud („Praetorium“) gde nastavljaju sa vređanjem i mučenjem Isusa uključujući postavljanje trnovitog venca na njegovoj glavi.
	9:00-12:00	Isus je prisiljen da nosi svoj krst na kome je pritom razapet.
	12:00-15:00	Poslednjih 3 časa na krstu.
	15:00	Smrt.
	–	Sahrana.
Nedelja, April 17, 30. n.e.	–	„Uskrsnuće“ – prvo zabeleženo Isusovo pojavljivanje kao živog nakon pogubljenja.

Isusovo raspinjanje na krst zasnovano je na iskorumpiranim temeljima, a samim tim bilo šta građeno na takvim temeljima je samo po sebi netačno.

Prema Jevanđelju po Marku 14:50: „I ostaviši ga, učenici svi pobegoše.“ Raspeće nije posvedočio niti jedan od Isusovih učenika, drugim rečima, nije bilo pouzdanih očevidaca a izvori priče su sumnjivi.
Isus je na krstu Boga molio za pomoć „A oko devetog sata povika Isus glasno govoreći: Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?“ (Matej 27:46) Govoreći: „Oče! Kad bi hteo da preneseš ovu čašu mimo mene! Ali ne moja volja nego Tvoja da bude.“(Luka 22:42)
Isusova molitva da ne umre na krstu je prema Jevanđelju po Luki 22:43 prihvaćena od Boga: „A anđeo mu se javi s neba, i krepi ga.“ „On u dane tela svog moljenja i molitve k Onome koji Ga može izbaviti od smrti s vikom velikom i sa suzama prinosaše, i bi utešen po svojoj pobožnosti.“ (Jevrejima 5:7) Kako je onda on ipak mogao da umre na krstu?
Prema Jevanđelju po Mateju (27:46) „A oko devetog sata povika Isus glasno govoreći: Ili! Ili! Lama savahtani? To jest: Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio?“ Razapeta osoba je na glas jecala. U navedenom odlomku je jasan dokaz da razapeta osoba nije mogla da bude Isus Hrist, jer ovakav plač iz očaja nikako ne bi mogao pristajati Božijem Mesiji, a kamoli nekome za koga se tvrdi da je Bog koji je dobrovoljno razapet. Sa druge strane vjerovanje u njegovu smrt na krstu po jevrejskom učenju znači i zanegirati njegovo poslanstvo.
Njegove noge nisu polomljene od strane rimljanskih vojnika jer su oni smatrali da je već mrtav: „Onda dođoše vojnici, i prvom dakle prebiše noge, i drugom raspetome s Njim. A došavši na Isusa, kad ga videše da je već umro, ne prebiše mu noge.“ (Jovan 19:32-33) Možemo li se uzdati u izjavu ovih vojnika da je on već bio mrtav? Ili su oni želeli da spasu Isusa jer su ga smatrali nedužnim?
Da je Isus umro na krstu, sva njegova krv bi već bila istekla i ništa ne bi moglo da izađe kada je njegovo telo bilo „probušeno“: „Nego jedan od vojnika probode Mu rebra kopljem; i odman iziđe krv i voda.“ (Jovan 19:34)
Kada su Fariseji pitali Isusa da im da znak da je on istinski Božiji poslanik on je odgovorio: „Jer kao što je Jona bio u trbuhu kitovom tri dana i tri noći: tako će biti i Sin čovečiji u srcu zemlje tri dana i tri noći.“ (Matej 12:40)

Zanemarimo sada vremenski faktor, vreme koje nije bilo tri dana i tri noći već jedan dan (subota preko dana) i dve noći (petak uveče i subota uveče). Bitni kriterijumi znaka jesu: KAO ŠTO JE JONA! „Jona je bio živ u stomaku kita, a isto je i Isus bio Živ u srcu zemlje. Da li se slažete da je Jona još uvek bio živ kad je bio povraćen iz stomaka kita? Da! Tako piše u Bibliji. Znači znak da će on živeti je bio ispunjen, kako što je i predvidio.

Sam Isus kaže da on nije umro na krstu. Rano u subotu ujutro Marija Magdalena je otišla na grob koji je zatekla prazan. Videla je nekog nalik baštovanu. Nakon razgovora sa njim prepoznala je da je to bio Isus i želela je da ga dodirne. Isus je rekao: „Ne dohvataj se do mene, jer se još ne vratih k Ocu svom…“ (Jovan 20:17)

„Ne dohvataj se do mene“ > možda zbog toga što su ga bolele sveže rane.

„Još se ne vratih k Ocu svom“ > znači da on nije bio mrtav već još uvek živ. Ako bilo ko umre, on se jedino vrati Bogu.

On je stajao na krstu manje od 3 sata i kada je vladar rimske provincije izvestio da je Isus umro, bio je po prirodi slučaja iznenađen jer je iz svog iskustva znao da nijedan čovjek nije mogao da umre na krstu u tom kratkom vremenskom periodu.
Jevreji su bili zabrinuti zbog približavanja Sabata i kao rezultat tome Isus je bio spušten sa krsta živ ili mrtav. Rečeno je u Starom Zavetu: „Neka ne prenoći telo njegovo na drvetu, nego ga isti dan pogrebi, jer je proklet pred Bogom ko je obešen; zato ne skvrni zemlje koju ti Gospod Bog tvoj daje u nasledstvo.“ (Ponovljeni zakon 21:23)
Jevreji su imali sumnju u vezi toga da li je Isus umro na krstu: „Sutradan pak po petku sabraše se glavari sveštenički i fariseji kod Pilata, i rekoše: Gospodaru! Mi se opomenusmo da ovaj laža kaza još za života: Posle tri dana ustaću. Zato zapovedi da se utvrdi grob do trećeg dana da ne dođu kako učenici njegovi noću i da ga ne ukradu i ne kažu narodu: Usta iz mrtvih; i biće poslednja prevara gora od prve. (Matej 27:62-64)
(Matej 27:62-64) Prva greška / poslednja greška (prva greška: spustili su Isusa bez lomljenja njegovih nogu misleći da je već mrtav (poslednja greška: Isus je predat tajnom učeniku koji se starao o Isusovom oporavku)
Tajni učenik uzima onesvešćeno Isusovo telo i polaže ga u grobnicu koja je u stvari bila prostrana odaja isklesana u steni 2m široka, 5m dugačka i 2,5m visoka.
„A Isus ustavši rano u prvi dan nedelje javi se najpre Mariji Magdaleni, iz koje je isterao sedam đavola.“ (Marko 16:9) U nedelju ujutru Marija Magdalena dolazi i miropomaže mrtvo Isusovo telo. U ovome nema logike jer posle dve noći i jednog dana nijedno mrtvo telo ne bi bilo pomazano (učvršćeno, fermentisano i razloženo).
„A dok oni još ne vjerovahu od radosti i čuđahu se reče im: Imate li ovde šta za jelo? A oni mu daše komad ribe pečene, i meda u saću. I uzevši izjede pred njima.“ (Luka 24:41-43) Uskrslo telo, ono ne bi trebalo da ima bilo kakve potrebe za hranom ali je Isus jeo pri susretu sa svojim učenicima i fizički im se pokazao.

U Islamu i prema Kur’anu, Isus Hrist niti je razapet, niti je ubijen: „I zbog reči njihovih: „Mi smo ubili Mesiju, Isusa, sina Merjeminog, Božijeg poslanika!“ A nisu ga ubili ni raspeli, već im se pričinilo. Oni koji su se o njemu u mišljenju razilazili, oni su sami o tome u sumnji bili; o tome nisu ništa pouzdano znali, samo su nagađali; a sigurno je da ga nisu ubili.“ (Kur’an, 4:157)

Doktrine kršćanstva

Trojstvo
Božansko sinovstvo
Isusovo božanstvo
Iskonski grijeh
Iskupljenje
Uskrsnuće
Spasenje
Uznesenje
Drugi dolazak

Trojstvo

Postojanje tri božanstva, različita su i drugačija lica Boga i ona su jednaka i jednako večna:

Otac
Sin
Sveti Duh

Sam Isus nikada nije spomenuo Trojstvo. Niti je Isus, niti su njegovi učenici učili Trojstvu, niti ga je bilo koji od ranijih velikih učenjaka ili Isusovih sljedbenika propovedao. Šta više, četiri kanonizovana Jevanđelja ne sadrže bilo kakvo objašnjenje niti pomen Trojstva. Ova doktrina je usvojena na Nikejskom Saboru 325. godine. Ovaj Sabor je usvojio pogled manjine umesto većine koji su vjerovali čistim monoteizmom.

U Revidiranoj Standardnoj verziji iz 1957 (Jevanđelje po Jovanu 5:7) ležao je jedini snažni dokaz trojstva ali danas ovaj stih ne postoji:

„Jer trojica su koji vode zapis na nebesima, otac, reč i Sveti Duh: i ova trojica su jedno.“

Koncept koji je Isus imao o Allahu nije ni na koji način bio drugačiji od koncepta o Allahu svih prethodnih poslanika. Svaki od njih je propovedao Božiju jednoću:

„I pristupi jedan od književnika koji ih slušaše kako se prepiru, i vide da im dobro odgovara, i zapita ga: Koja je prva zapovest od svih? A Isus odgovori mu: Prva je zapovest od svih: Čuj Izrailju, Gospod je Bog naš Gospod jedini, i ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom. Ovo je prva zapovest.“ (Jevanđelje po Marku 12:28-30)

Islam podučava jasno i jednostavno vjerovanje u Allahovu jednoću. Potvrđuje Allahovu jedinstvenost i potvrđuje da On u Svojoj božanstvenosti nema partnera. On je Nezavistan o kome sve stvoreno zavisi i Koji ni o kome ne zavisi. On niti rađa niti je rođen. Ništa ne dolazi iz Njega, da je Njemu jednako ili partner sa Njim.

„Reci: On je Allah – Jedan! Allah je Utočište svakom! Nije rodio i rođen nije, i niko Mu ravan nije!“ (Kuran, 112:1-4)

Božansko sinovstvo

Ova doktrina ne proizilazi iz Isusovih izreka i učenja. Reč „sin“ zaista metaforički predstavlja blizinu Allahu u ljubavi. Isus se naziva „sinom Božijim“ 13 puta u Bibliji, dok se „sinom čovečijim“ naziva na 83 mesta u Bibliji.

U Bibliji se izraz „sin Božiji“ koristi kako bi izrazio sledeće:

Adam

„Sina Enosovog, sina Sitovog, sina Adamovog, sina Božijeg.“ (Luka 3:38)

Izrailj

„A ti ćeš reći Faraonu: Ovako kaže Gospod: Izrailj je sin moj, prvenac moj.“ (Izlazak 4:22)

David

„Kazaću naredbu Gospodnju; On reče meni: „Ti si sin moj, ja te sad rodih.“ (Psalmi 2:7)

Solomon

„On će sazdati dom imenu mom, i on će mi biti sin, a ja njemu Otac, i utvrdiću presto carstva njegovog nad Izrailjem doveka.“ (1 Dnevnika 22:10)

Mirotvorci

„Blago onima koji mir grade, jer će se sinovi Božiji nazvati.“ (Matej 5:9)

Pravednici

„Rekoh: bogovi ste, i sinovi Višljeg svi.“ (Psalmi 82:6)

Jefrem

„Ići će plačući, i s molitvama ću ih dovesti natrag; vodiću ih pokraj potoka pravim putem, na kome se neće spoticati; jer sam Otac Izrailju, i Jefrem je prvenac moj.“ (Jeremija 31:9)

Islam odbacuje kršćansko poimanje „sinovstva“. Takođe, pripisivanje sina Allahu posredno se smatra poricanjem i negiranjem Njegovog savršenstva i da se time podrazumeva Njegova potreba za još nekim pored Sebe.

„Oni govore: „Allah je sebi uzeo dete.“ Hvaljen neka je On! Naprotiv, Njegovo je sve ono što je na nebesima i na Zemlji. Njemu se sve pokorava.“ (Kur’an, 2:116)

Božanstvo Isusovo

Neki kršćani vjeruju da je Isus Allah za večnost, drugo lice uzvišenog Trojstva. Ovo je u kontradikciji sa Isusovim izrekama zapisanim u Jevanđeljima. Činjenica je da Isus nikada nije tvrdio da je Allah; umesto toga, on je potvrdio učenje svih ranijih Božijih poslanika, da postoji samo jedan istinski Bog-Allah.

„A Isus reče mu: Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednog Boga.“ (Marko 10:18)
„Reče joj Isus: Ne dohvataj se do mene, jer se još ne vratih k Ocu svom; nego idi k braći mojoj, i kaži im: Vraćam se k Ocu svom i Ocu vašem, i Bogu svom i Bogu vašem.“ (Jovan 20:17)
„I reče Mu književnik: Dobro, učitelju! Pravo si kazao da je jedan Bog, i nema drugog osim Njega! (Marko 12:32)
Pojasnio je veoma precizno da se sve događa sa voljom Boga, koji ga je poslao: „Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe; kako čujem onako sudim, i sud je moj pravedan; jer ne tražim volje svoje nego volju Oca koji me je poslao.“ (Jovan 5:30)
Isus je takođe učio tome da je Gospod veći od njega, prema Jevanđelju po Jovanu 14:28: „Čuste da vam ja kazah: idem i doći ću k vama. Kad biste imali ljubav k meni, onda biste se obradovali što rekoh: idem k Ocu; jer je Otac moj veći od mene.“
Prema Jevanđelju po Marku 13:32: „A o danu tom ili o času niko ne zna, ni anđeli koji su na nebesima, ni sin, do Otac.“
„Ali danas i sutra i prekosutra treba mi ići; jer prorok ne može poginuti izvan Jerusalima. Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane k sebi! Koliko puta hteh da skupim čeda tvoja kao kokoš svoje pod krila, i ne hteste! (Luka 13:33-34) Isus sebe oslovljava kao jednim od proroka (Božijih poslanika).
Isus je takođe uzdizao i slavio Boga, što je jasno prema Jevanđelju po Mateji 11:25: „U to vreme odgovori Isus, i reče: Hvalim Te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od premudrih i razumnih a kazao si prostima.“

Islam nedvosmisleno izriče da niti Isus, niti bilo koje drugo ljudsko biće može biti Allah. Islam takođe odbacuje ideju da Allah može biti otelovljen ili spojen sa bilo kojim svojim stvorenjem.

Isusovo božanstvo se negira u Kur’anu, 5:72:

„Nevjernici su oni koji govore: „Allah je – Mesija, sin Merjemin!“ A Mesija (Isus) je govorio: „O sinovi Izrailja, klanjajte se Allahu, i mome i vašem Gospodaru! Ko drugog Allahu smatra ravnim, Allah će mu ulazak u Raj zabraniti i boravište njegovo će Pakao biti; a nevjernicima neće niko pomoći.“

U Kur’anu, Allah Isusa opisuje kao Svog Poslanika, čistog i pobožnog poput poslanika iz prošlosti, ali uvek kao ljudsko biće. Isus je rekao:

„Ja sam Allahov rob (sluga)“ – ono reče – „meni će On Knjigu dati i vjerovjesnikom me učiniti.“ (Kur’an, 19:30)

Iskonski grijeh

Kako piše u Postanku (2:17) Adam je zgrešio kada je prekršio Allahovu zabranu jedenja sa zabranjenog drveta. Kao rezultat, i prema kršćanskoj teologiji, svi Adamovi potomci nasleđuju Adamov grijeh, što znači da se sva ljudska bića rađaju sa iskonskim grijehom.

Jedina stvar koja je mogla sprati grijehe bilo je prolivanje krvi. Ova krv je morala biti savršena, bezgrešna i neiskorumpirana. S toga, niko ne može biti spasen osim prihvatajući Isusa za svog ličnog spasitelja.

Doktrina „nasleđenog grijeha“ ne nalazi na potporu u Isusovim rečima niti u Starom Zavetu kao ni kod Poslanika koji su dolazili pre njega. Šta više, u knjigama Novog Zaveta ne postoje zapisi koncepta iskonskog grijeha. Jevanđelja ljude uče tome da je svaki čovjek odgovoran za svoja sopstvena dela; deca neće biti kažnjivana zbog grijeha njihovih roditelja. Nijedno ljudsko biće se ne rađa grešno.

Racionalnije razmotreno, osuđivanje čitave ljudske vrste za grijeh počinjen hiljadama godina pre od strane naših prvih roditelja bilo bi vrhunac nepravde. Odgovornost ili krivica za ovaj grijeh bi jedino trebala biti na počiniocu grijeha a ne i na njegovoj deci. Velika je nepravda smatrati nevinog čovjeka/ženu grešnim od njegovog/njenog rođenja.

Iskupljenje

Iskupljenje znači da je Allah ubio nevinog i nedužnog Isusa kao kaznu zbog grijeha onih koji vjeruju u Isusovu smrt i uskrsnuće. Iskupljenjem se propoveda da je Isus bolno umro na krstu kako bi iskupio i iskonski grijeh i sve ostale grijehe čovečanstva. Isus je ovu cenu platio svojim životom, smrću na krstu. Ova dogma ne samo da negira Božiju milost već i Njegovu pravdu.

Postoje mnogi demanti koji potvrđuju obmanu vjerovanja u iskupljenje i raspeće. Sledeći su samo neki među njima:

Dogma iskupljenja i iskonskog grijeha zasnovana je na korumpiranim temeljima znanja, i svako znanje izgrađeno na njima je samo po sebi iskorumpirano.
U kontradikciji su sa Starim i Novim Zavetom (Ponovljeni zakon 24:16): „Neka ne ginu očevi za sinove, ni sinovi za očeve; svaki za svoj grijeh neka gine.“
Isus je sam rekao: „Jer će doći Sin čovečiji u slavi Oca svog s anđelima svojim, i tada će se vratiti svakome po delima njegovim.“ (Matej 16:27)
Prema Postanku (5:5), naš otac, Adam, živeo je sa svojom suprugom 930 godina nakon što su pojeli plodove zabranjenog drveta. Ovo dokazuje neistinu iz Postanka 2:17, gde piše: „Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš,“ što se nije dogodilo. Ovo takođe ukazuje na to da se Adam pokajao za svoj grijeh i da je tražio oprost, koji mu je Allah i dao. Pa, kako su Adam i njegova supruga „živeli,“ mora da su se „pokajali i iskupili za sve grijehe koje su počinili.“ Ovo znači da grijeh nije bio nasleđen, šta više, ne postoji razlog da je Isus morao da umre zbog bilo čijih grijeha.

Prema Bibliji nije ispravno govoriti da je Isus došao da svojevoljno i namerno pogine zbog grijeha ljudi. U Bibliji čitamo da nije želeo da umre na krstu. „Govoreći: „Oče! Kad bi hteo da preneseš ovu čašu mimo mene! Ali ne moja volja nego Tvoja da bude.“ (Luka 22:42)

Biblija nam govori u Jevanđelju po Mateju (27:46) da je razapeta osoba plakala na sav glas, govoreći: „Bože moj, Bože moj, zašto si me zaboravio?“ Ovakav očajnički plač dokazuje da raspeta osoba nije bila voljna da umre na krstu. Šta je važnije, ovaj stih sadrži čist dokaz da raspeta osoba nije mogla da bude Isus Hrist, jer ovakav očajnički plač i panika ne pristaju jednom Božijem poslaniku, da i ne govorimo o nekome za koga kršćani tvrde da je sam Allah, koji se svojevoljno žrtvovao i umro u teškim mukama na krstu.
Prema Jevanđelju po Marku (14:50), raspeće nije bilo posvedočeno ni od jednog od Isusovih učenika, drugim rečima, nije bilo vjerodostojnih očevidaca i izvori priče su sumnjivi: „I ostaviši ga, učenici svi pobegoše.“

Ne postoji bilo kakva logična veza između grijeha i krvi. Ono šta briše grijehe nije krv već iskreno pokajanje, ozbiljan otpor zlim iskušenjima, konstantno opiranje zlu i pokazivanje iskrenosti u vršenju Božije volje. U Bibliji je rečeno: „Nema osim mene drugog Boga, nema Boga pravednog i Spasitelja drugog osim mene. Pogledajte u mene, i spasićete se svi krajevi zemaljski; jer sam ja Bog, i nema drugog.“ (Isaija 45:21-22; Jona 3:5-10)

Kada je Isus upitan za put večnog života, njegov odgovor nije bio da je to „vjerovanje u njega kao žrtvu i prolivanjem njegove krvi. Umesto toga je rekao: „A ako želiš ući u život, drži se zapovesti.“ (Matej 19:17)
Dogma iskupljenja ne samo da je uvreda racionalnog razmišljanja, već takođe ljude motiviše da zanemare dobra dela i počine zla dela poput ubistva, krađe, silovanja i preljube.
Ovakvo vjerovanje je pokušaj bekstva od odgovornosti i pravednosti (kažnjavanje nekog drugog za naše grijehe).

Islam odbacuje dogmu iskupljenja i decu smatra kako čistom, tako i bezgrešnom pri rođenju. Islam podučava da se oprost grijeha ne može dobiti patnjom i žrtvom bilo koje osobe već jedino Božijom milošću i ličnim iskrenim pokakanjem sa upornim trudom izbegavanja zla i činjenjem dobrih dela.

„Allah će vam oprostiti, od milostivih On je najmilostiviji!“ (Kuran, 12:92)

Po spoznaji da se čovjek iskreno pokajao, imajući pravi motiv da pobedi zlo u sebi, Svemogući Allah može da oprosti njegove propuste i grijehe zajedno.

Uskrsnuće

Kršćani vjeruju da je Isus Hrist bio oživljen nakon njegove smrti na krstu.

Spasenje

Kršćanstvo propoveda da čovečanstvo može da primi spas jedino smrću i uskrsnućem Isusa Hrista. Pavle dodaje da je do spasa lako doći i da ono ne zavisi na izvršavanju Deset Zapovesti.

8. Uznesenje

Učenje o uznesenju tvrdi da je nakon svoje smrti i oživljenja, Isus uzdignut na Nebo. Marko i Luka su jedini imali zapis o ovome ali je zapis izbrisan 1952. godine.

Drugi dolazak

Svi istinski vjernici u Hrista će nestati sa zemlje i preseliće se u duhovno carstvo – naslađivanje i ushićenje. Zatim dolazi vreme velikih nevolja koje će biti obeleženo ratovima i represijom koje će dovesti do pojave anti-Hrista. Kada anti-Hrist bude pokušao da napadne Izrael sa svojim vojskama, Isus će se vratiti sa armijom anđela i poraziće ga u velikoj bici nazvanoj Armagedon. Uslediće hiljadu godina mira gde će Isus svetom vladati kao kralj.

Izvorno kršćanstvo je Islam

Svi Božiji poslanici učili su Islamu; pa i Isus. Islam je vjera svih poslanika, uključujući i Isusa. Činjenica je da:

Islam nije nova vjera,
Uloga Poslanika Muhameda bila je jednostavno ispravljanje onoga što je nakon Isusa iskorumpirano, i završetak izvorne poruke, ispunjenje izvorne vjere, i predstavljanje čovečanstvu poslednje, čiste i trajne objave – Kur’ana, onako kako mu je Allah objavio.

„Recite: „Mi vjerujemo u Allaha i u ono što se objavljuje nama, i u ono što je objavljeno Ibrahimu, i Išmailu, i Išaku, i Jakuvu, i unucima, i u ono što je dato Mojsiju i Isusu, i u ono što je dato vjerovjesnicima od Gospodara njihovog; mi ne pravimo nikakve razlike među njima, i mi se samo Njemu pokoravamo.“ (Kur’an, 2:136)

„On vam propisuje u vjeri isto ono što je propisao Noju i ono što objavljujemo tebi, i ono što smo naredili Ibrahimu i Mojsiju i Isusu: „Pravu vjeru ispovedajte i u tome se ne razdvajajte!“ (Kur’an, 42:13)

„Ibrahim nije bio ni jevrej ni kršćanin, već pravi vjernik, vjerovao je u Allaha jednoga i nije bio idolopoklonik.“ (Kur’an, 3:67)

Reč „Islam“ nije samo reč identifikacije; ona zaista sa sobom nosi jedno funkcionalno značenje. Njeno značenje nosi suštinu pogleda religije i njenih ciljeva. Ima dva elemanta značenja:

Pokornost volji Jednog i Jedinog Boga, istinitog Boga – Allaha.
Mir u mislima, mir u srcu, mir u društvu,..itd.

Zapravo, ova dva značenja nisu razdvojena jedno od drugog; ona su međusobno zavisna. Na ovaj način, najpotpunije značenje reči Islam je postignuće mira kroz predanje i pokornosti volji Jednog Istinitog Boga – Allaha.

Očigledno, kada želimo da potražimo reč „Islam“ u Bibliji, moramo da je tražimo jedino u njenom prevedenom značenju.

(a) „Pokornost volji Jednog, Istinitog Boga – Allaha“

Šta ovde tačno predstavlja „pokornost“? Predstavlja potpunu poslušnost, ljubav i volju. Biblijskom terminologijom, značenje bi bilo „ispunjavanje zapovesti“, ili „činjenje Božije volje“. Ove izraze nalazimo na mnoga mesta u Bibliji, kako u Starom, tako i u Novom Zavetu.

U Starom Zavetu: „Sada, dakle, Izrailju, šta ište od tebe Gospod Bog tvoj, osim da se bojiš Gospoda Boga svog, da hodiš po svim putevima Njegovim i da Ga ljubiš i služiš Gospodu Bogu svom iz sveg srca svog i iz sve duše svoje, držeći zapovesti Gospodnje i uredbe Njegove, koje ti ja danas zapovedam, da bi ti bilo dobro?“ (Ponovljeni zakon 10:12-13)

Jedan izraz koji obuhvata sve navedene stvari gore je: „potpuna, s voljom i ljubavlju, pokornost Njemu.“ Arapski termin „Islam“, ima upravo ovo značenje.

U Novom Zavetu: „I gle, neko pristupivši mu: Učitelju blagi! Kakvo ću dobro da učinim da imam život večni? A on reče mu: Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednog Boga. A ako želiš ući u život, drži se zapovesti.“ (Jevanđelje po Mateju 19: 16-17)

„Pokorite se , dakle, Bogu.“ (Jakovljeva poslanica 4:7)

„Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe; kako čujem onako sudim, i sud je moj pravedan; jer ne tražim volje svoje nego volju Onog koji me je poslao.“ (Jevanđelje po Jovanu 5:30)

Nalazimo da je Isus podučavao upravo istom – držanju zapovesti, i činjenju Božije volje, tj., pokoravanju Božijoj volji.

(b) „Mir“

Mir je je pomenut u sveobuhvatnom smislu – mir sa Tvorcem, spokoj uma, mir u srcu, mir u društvu, u smislu večnog mira, uvjerenosti, poverenja, spasa i sigurnosti.

„I mir će biti delo pravednih, šta će pravda učiniti biće pokoj i bezbrižnost doveka.“ (Isaija 32:17)

Pravednost je rezultat držanja zapovesti i mir je rezultat pravednosti. „Mir“ je značenje reči „ISLAM“.

„Blago onima koji mir grade, jer će se sinovi Božiji nazvati.“ (Jevanđelje po Mateju 5:9)

Ovde se vidi da je Isus mislio na one koji se predaju Bogu kao „mirotvorci“, misleći na Božiji narod, ili narod koji Bog voli. Allah zasigurno voli ljude koji se drže Njegovih zapovesti i sebe pokore Njegovoj volji.

Islam: Monoteistička vjera svih Božijih poslanika

Vjerovanje u Božiju jednoću i obožavanje nikog drugog do Allaha je jedinstveno pravilo. Jasno je da je Islam (pokornost Allahu) uvek bila vjera svih poslanika i Božijih glasnika, od Adama do Muhameda, alejhi selam. Islam je doista bila vjera Nuha (Noje), Ibrahima (Abrahama), Muse (Mojsija) i Ise (Isusa). Nepristrasna analiza pomenutih kršćanskih doktrina mogu voditi jedino jednom zaključku – da su obe neracionalne i suprotne Isusovom učenju.

Dovoljno je znati da tokom godina koje su neposredno usledile nakon Isuovog uzdizanja na Nebo, nijedan od njegovih sljedbenika nije smatrao Isusa nešto drugo do Božijim poslanikom.

Pomenute kršćanske doktrine začete su mnogo godina kasnije, što je jasni znak da je osnivanje kršćanske crkve bilo zasnovano na značajnom odstupanju od Isusove izvorne poruke i svih drugih Poslanika pre njega.

Islam uči jednoći Allaha, koji je jedan i jedini Bog koji zaslužuje da bude obožavan. Kako je opisano u Kur’anu (3:67), Isus nije bio otelovljeni Allah već Božiji poslanik i glasnik, i poput bilo kog drugog poslanika bio je ljudsko biće u svakom smislu. Islam takođe odbacuje božansko sinovstvo Isusovo i ne prihvata dogmu iskonskog grijeha, žrtve nevinog čovjeka i na taj način iskupljenje ljudskih grijehova.

[1] „Ali neka bude, ja ne dosadih vama, nego lukav budući dobih vas prevarom.“ (Korincanima 12,16.)

„Jer ako istina Božija u mojom laži veća postane na slavu njegovu, zašto još i ja kao grešnik da budem osuđen?“ (Rimljanima 3,7.)

Izvor: islamhouse.com/bs