Sumnje sveštenika po pitanju nadnaravnosti Kur’ana

Misionari hrišćanstva u navode tobožnji dokaz protiv Časnog Kur’ana:

“Ne slažemo se da je kur’anski izraz krajnji, nedostižni stilski domet, a kada bismo to i prihvatili bio bi to opet nepotpun dokaz njegove nadnaravnosti, jer je to uočljivo i jasno samo onome ko savršeno dobro poznaje arapski jezik. S druge strane to bi značilo da bi i sve ostale, visokim stilom napisane knjige na ostalim jezicima: grčkom, latinskom i drugim, morale biti od Boga. I moguće je da one udovoljavaju zabludelim zahtevima i pokvarenim sadržajima, a da ipak budu sročene krajnje rečitim stilom.”

Odgovor:

Nepriznavanje vrhunskog kur’anskog stila jeste samo oholo protivljenje, kao što je objašnjeno u prvom i drugom delu prethodnog poglavlja.

Njihove reči: “to ne može biti jasno nikome osim vrsnom poznavaocu arapskog jezika” su istina. Međutim, njegovo čudo se krije u nesposobnosti najrečitijih pisaca i pesnika pred njim. Njihova nemoć je očita i ne samo da mu se nisu opirali, nego su svoju nesposobnost i priznali. Svima koji govore ovaj jezik je to jasno samo po sebi, a učenjaci su to saznali izučavajući i upoznavajući jezičke znanosti i načine govora. Običnom narodu je dovoljno priznanje učenjaka i najrečitijih govornika da su nemoćni suprostaviti se Kur’anu i to je i njima dovoljan dokaz, jer ako su učenjaci nemoćni, posigurno su nemoćni i ostali. Nearpskim narodima je dovoljno priznanje nemoći u suprostavljanju Kur’anu od strane Arapa, jer je on objavljen na njihovom jeziku. I to njihovo priznanje im je dovoljan dokaz. Ali i u tim nearapskim narodima, takođe, ima i dobrih poznavaoca arapskog jezika i islamskih znanosti, pa njihovo svedočenje o visokom kur’anskom stilu i njegovom božanskom izvoru je dovoljan dokaz ostalim ljudima iz njihovih sredina. Onome ko poznaje arapski jezik i prefinjene finese njegovog visokog stila je poznato čudo Kur’ana i njegov veličanstveni stil kojim je objavljen. Ovim je jasno potvrđeno da je stil Časnog Kur’ana neoborivo čudo, i savršen, a ne manjkav dokaz, kao što to oni žele prikazati.

Zatim, sledbenici islama ne tvrde da se čudo Časnog Kur’ana krije samo u njegovom visokom stilu, nego kažu: “Visoki stil Časnog Kur’ana je samo jedan od mnogobrojnih i nepobitnih dokaza da je Kur’an govor Uzvišenog Boga i ovo čudo je očigledno kao što je očigledna i nemoć njegovih protivnika od vremena Muhammeda, neka su blagoslov i mir na njega, do danas.”

Njihove reči: “… i sve ostale, visokim stilom napisane knjige na drugim jezicima… bi morale biti od Boga”, su neprihvatljive, jer nije utvrđen vrhunski stil na svim, (u prvom i drugom delu prethodnog poglavlja) pomenutim oblicima, kao ni zato što njihovi autori nisu za njih tvrdili da su čuda, niti da njima slični autori ne mogu napisati slične knjige.

Kako sveštenici mogu istupiti s takvim tvrdnjama kada oni u stranim jezicima ne prave razliku između muškog i ženskog roda, jednine, dvojine i množine, nominativa, akuzativa i genitiva, a da i ne govorimo o njihovoj (ne)sposobnosti razlučivanja književnijeg od književnog. To jasno potvrđuje primer pape Er- banijusa Osmog koji naređuje nadbiskupu Sirije Sirkisu El-Haruniju da okupi veliki broj sveštenika, kaluđera, učenjaka i eksperata za jevrejski, arapski i grčki jezik, radi ispravke arapskog prevoda Biblije koji je bio prepun grešaka. Skup je, 1625. g., uložio ogroman trud na tom projektu, ali je, i pored toga u njemu ostalo veoma mnogo grešaka, pa su, u predgovoru dela bili prinuđeni ispričati se za neke pogreške.

Neki odlomci se nisu uklapali u pravila jezika, ili su mu bili sušta suprotnost. Tako se npr. reč muškog roda našla na mestu reči ženskog roda, jednina na mestu množine, vokal nominativa u imenu u kome treba staviti vokalni znak akuzativa ili genitiva ili, pak, nominativni znak kod skraćenog glagolskog oblika. U izvinjenju su rekli: “Sveti Duh, prostranu božansku reč, nije želeo omeđiti uskim jezičkim barijerama i pravilima koja on propisuje. On nam tajne nebeske predočava bez osvrtanja na rečitost i jasno jezičko izražavanje.”

Njihove reči: “I bezvredni zahtevi i prljavi sadržaji se mogu iskazati jasnim i vrhunskim jezičkim stilom” ne mogu se primeniti nad Časnim Kur’anom, jer se u njemu, od početka do kraja, nalaze samo veličanstveni i plemeniti zahtevi i sadržaji vredni svake pohvale, poput:

1. Navođenja opisa Božijeg savršenstva i negiranja nesavršenih osobina koje Mu se pripisuju, kao što je umor, neznanje, nasilje i slično.
2. Poziv veri u jednog jedinog Boga i upozorenje da se čuva od idolatrije i svih vrsta neverstva u koje spada i trojstvo.
3. Pominjanje verovesnika i njihovih opisa; isticanje da su oni čisti od idolatrije, neverstva i ostalih greha; pohvalno izražavanje vernika o njima i grdnja njihovih neprijatelja; i potvrđivanje obaveznosti vere u sve njih, a posebno u Muhammeda i Isusa, neka su blagoslov i mir na njih.
4. Obećanje da će konačna pobeda pripasti vernicima nad nevernicima.
5. Pominjanje budućeg sveta, Dženneta (Raj) i Džehennema (Pakao), vrednovanja dela i kuđenje ovog i hvalenje večnog života.
6. Pojašnjavanje dozvoljenog i zabranjenog, naredbi i zabrana, propisa vezanih za jela i pića, čistoću, verske obrede, međusobno ophođenje, situacije iz privatnog života i dr.
7. Podsticanja na voljenje Boga i Njegovih sledbenika i izbegavanje razvratnika i grešnika.
8. Ukazivanje na neophodnost da se sve čini iskreno i u ime Boga i pretnja za dela učinjena da bi se videla ili da bi se o njima pričalo.
9. 9. Nužnost lepog ponašanja i njegova pohvala i osuda lošeg ponašanja, njegovo grđenje i udaljavanje od njega.
10. Opomena koja vodi ka bogobojaznosti, navraćanje na sećanje na Boga i na dela koja su Njemu draga.

Nema sumnje da su ovakvi plemeniti zahtevi dostojni hvale i po slovu tradicije i prema razumu. Ovi visoki zahtevi se u Kur’anu ponavljaju radi njihovog utvrđivanja. A ako su ovi plemeniti i veličanstveni ciljevi loši, pa koji su to onda sadržaji dobri?!

U Časnom Kur’anu ne postoje ružni sadržaji poput onih iz dva Zaveta, kao što su npr.:

1. U knjizi Postanak (19:30-38) se kaže da je Lot, neka je mir na njega, u pijanom stanju počinio blud sa svoje dve kćeri i da su one u tom bludnom činu zatrudnile.
2. U drugoj knjizi o Samuilu (11:1-27) se tvrdi da je David, neka je na njega mir, učinio blud sa suprugom Urija. Potom je njega na podmukao način ubio da bi, zatim, nju oženio.
3. U knjizi Izlazak (32:1-6) se tvrdi da je Aron, neka je mir na njega, Izraelcima napravio tele od zlata, i da ga je zajedno s njima obožavao.
4. U Prvoj knjizi o Carevima (11:1-13) se veli da je Solomun, neka je mir na njega, pred kraj svoga života napustio svoju veru, da je obožavao kipove i da im je sagradio hramove.
5. U Prvoj knjizi o Carevima (13:11-30) se ističe da je Božiji verovesnik koji je bio u kući proroka slagao na Boga u dostavljanju misije i da je svojom laži obmanuo drugog verovesnika i tako ga bacio u srdžbu Gospodara.
6. U knjizi Postanak (38:12-30) piše da je Juda sin Jakova, neka je mir na njega, počinio nemoralan čin sa snahom Tamarom, i da je ona iz tog čina rodila Feresa od kojega vode poreklo i David i Solomun i Isus, neka je mir na sve njih, što znači da su svi oni deca osobe rođene iz bluda.
7. U knjizi Postanak (35:22) se tvrdi da je Jakovljev (Izrailjev) sin Ruvim počinio blud s očevom priležnicom Valom i kada je za to saznao Izrailj nije nad njima izvršio kaznu.
8. Prema Drugoj knjizi o Samuilu (13:1-39) Davidov, neka je mir na njega, sin Amnom je učinio blud sa svojom sestrom Tamarom, a njihov otac ih nije kaznio kada je za to saznao.
9. 9. U Jevanđeljima: Matejevom (26:14-16), Markovom (14:10-11), Lukinom (22:3-6), i Jovanovom (18:1-5), se tvrdi da je Juda Iskariotski, jedan od dvanaest Isusovih učenika (apostola), izdao Isusa, neka je mir na njega, jevrejima za trideset dirhema. A hrišćani veruju da su apostoli verovesnici i poslanici “razapetog boga”.
10. U Jevanđeljima: Matejevom (26:57-68), Markovom (14:53-65), Lukinom (22:54-71), i Jovanovom (18:12-24) se ističe da je poglavar sveštenički Kajaf – za kojega je Jovan tvrdio da je verovesnik – smatrao Isusa, neka je mir na njega, lažljivcem, zanekao ga, vređao i naredio da se ubije. A Isus, neka je mir na njega, je prema njihovom verovanju gospodar i bog Kajafijev, što znači da je verovesnik naredio smaknuće svoga boga, nakon što ga je smatrao lažljivcem i omalovažavao ga.

Ovi, i njima slični, ogavni sadržaji su sastavni deo njihovih iskrivljenih knjiga. Oni su popularni kod sveštenika i misionara hrišćanstva i smatraju ih plemenitim i veličanstvenim sadržajima. Da su u Časnom Kur’anu pronašli slična kazivanja, možda bi ga prihvatili i priznali da je od Boga. Međutim, kada to nisu u njemu pronašli napali su ga i osporili njegovu verodostonost.

Odlomak iz knjige ‘Trijumf istine’ – Rahmetullah Hindi